Добродошли на мoје странице!
Ово су одломци. Ко жели да прочита цело срање нека се јави на samotragovi@gmail.com!
Два су споменика поред којих често пролазим: први је код телевизије, споменик Мићи Орловићу водитељу, а други је на Ташу, споменик почившем патријарху Павлу.
Споменик Мићи у белом камену (или је можда гипсани одливак?) копија је његовог изгледа. Иста висина, ширина рамена, обим главе...
Уметник (може ли уопште то да буде произвођач природне копије?) није ни познавао, нити га је интересовао лик покојног водитеља. Вероватно је узео мере пре полагања у сандук, можда и пластични одливак. Циљ је био што тачнији физички изглед.
Кога занима духовна страна личности једног тв водитеља? Имао је глас, пријатан изглед и то је све. Тешко да га се данас ико сећа.
Али нећу о Мићи, иако га памтим као лежерног и одличног водитеља коме ови данас нису ни до колена.
Питам се само шта ће нам, као друштву, тај безлични, индустријски производ, ћушнут на пола степеништа које ретко ко и користи и који би био ружан чак и на гробљу?
Очигледно је тв колектив осећао безвољну потребу да му се некако одужи. Или је неки примитивни директорчић кога је Мића својевремено задужио, осетио потребу да му се овако одужи на рачун фирме.
Наравно, испало је бедно, безлично, празно. Чак и увреда за човека који друштво ничим није задужио.
А како би и могао као тв водитељ, кад то не успева ни државној телевизији као медију вести, манипулације и, мањим делом, образовног система?
Други споменик је друга прича. Уметник (овог пута прави, по мом скромном мишљењу) познавао је покојног патријарха или бар његову духовну улогу у српском друштву.
Не само познавао него је дубоко поштовао, дивио јој се, волео га, ако не лично, онда на онај компликовани начин, као симбол подсвесне обједињености српског православног духа.
Грубо исклесан лик патријарха Павла, са великом главом на крхком, згрченом телу, који седи на ваздушној столици, као на небеском трону!
Свака част!
