Добродошли на мoје странице!
Ово су одломци. Ко жели да прочита цело срање нека се јави на samotragovi@gmail.com!

Пишем сваки дан, али слаба је то утеха.
Знам да промашујем. А боље не умем.
Пишем о спољашњем, о иглама које убадају. А требало би о болу, о времену, простору који се надимају, смањују, тешко дишу дубоко у мени. Вероватно и у теби.
За то треба изолованост. Страховита, свемирска самоћа и тишина какву људско уво није чуло.
Осим Хандкеа.
Тишини сам донекле близу, наглув. Са самоћом је теже, никако не иде у метрополи. Увек си окружен људима који ти не требају.
Сам си само у клозету, али тад имаш посла преко главе. Нема времена за метафизику. Црева говоре... Истинитије него што ћу ја икад.
Мучи ме да будем истинит на папиру. И пред самим собом. Пред другима се не усуђујем ни да покушам. Растргли би ме... И не бих био први...
Сматрају ме весељаком, али знам да нема излаза.
Ливада брзо расте и шири се, али косац је неуморан...
Шта треба да схватим? Невидљиво, бесконачно, апсолутно?
Покушао сам и ево ме остарелог, уморног, а да ништа није извесно...
Осим...
Нема избора.
Живот је леп.