Добродошли на мoје странице!
Ово су одломци. Ко жели да прочита цело срање нека се јави на samotragovi@gmail.com!

Пре пар недеља одгледао сам у биоскопу филм 'Паразит' јужнокорејског режисера Бонг Хуа. Или Јуа?
Сад чујем да је добио све могуће Оскаре.
Иако је на корејском језику, добио је чак и Оскаре за најбољи филм на енглеском и на страном језику! Први пут у историји. И још за режију и сценарио.
Нисам могао да поверујем!
(Нисам једини. И Трамп се забезекнуо. Није му било право, али из његових, уско америчких, патриотских разлога.)
​
За мене, филм је одвратан. Бездушан. Мучан. Нисам смогао снаге да га гледам поново на телевизији.
Добро је снимљен, сценарио је необичан, метафоричан, има јаку социјалну и глoбалну поруку и, признајем, Оскаре за режију и сценарио је можда заслужио, мада се осећа мирис конструкције.
Метафоре су подземље и паралелни светови у додиру. Није ново, али је примењено на социјалну тему и данашњи модел капитализма. Метафоре су снажне, иду до крви и лудила, покварености и лажи, без примера.
Али, то није уметност. Не, на тај начин. Бар за мене. (Нисам могао да купим 'Историју ружноће' од Ека, после његове 'Историје лепоте'.)
Можда сам застарео, али за мене драма постоји у сукобу између добра и зла, судбине и личне воље, лепог и ружног, вечног и пролазног...
Овај филм то нема.
Нема ни један једини позитиван лик! Сви у њему су приглупи или покварени, бездушни скотови без огледала у својој супротности, доброти и невиности.
Не мора добро увек да победи, али мора да страда херојски. Шта год да остане у души после филма, нада или сета, туга или радост, страст или умор, штагод, то мора да буде племенит осећај испуњености.
После овог филма у устима је горак укус одвратности. Близу си да повраћаш.
Режисер је изгледа прескочио Русе у свом образовању. Мислим на велике Русе, Тарковског, Сокурова, Михалкова, Толстоја, Достојевског...
(Нама Словенима се подсмевају када се позивамо на душу. Погледај филм и видећеш шта значи бити без душе!)

​Филм нам је дао безнадну, неподношљиву слику света. У чему је онда нада?
Што је најбоље или најгоре, ако гледаш једнострано и на Запад, онај преко океана, свет и јесте такав!
И нема много наде да ће окренути у добром правцу...
Таква једнострана слика није уметност, него само порука. Подука.
Можда и упозорење.
У ово последње бих поверовао без остатка, да је макар један лик бледи одраз идиота Достојевског.
Али, није...


​