Добродошли на мoје странице!
Ово су одломци. Ко жели да прочита цело срање нека се јави на samotragovi@gmail.com!

Мој друг из најранијег детињства, Милан. Кум мом сину.
Мики је напустио Београд пре 40 година. Живи у Ваљеву. Тамо се оженио, добио ћерку... Отуђили смо се даљином.
Позвао ме је пре пар недеља и дуго смо торокали преко телефона. Глава ме заболела.
У разговору се упорно враћа у прошлост. Тумачи је на свој начин, наравно. У том начину он је видљиво критичан, али никако и самокритичан.
Одмах ме је напао да сам подржавао Милошевића и рат из деведесетих. Оног првог нисам, али рат који сам сматрао одбрамбеним, и те како јесам!
То сам му и рекао. А не, одговорио је, ми Срби смо говна крива за све!
Одјеби, нећу то да слушам.
Онда је осуо паљбу по свима у јавном животу. И онима живим и мртвим. Вучко не ваља, беда дави Ваљево, сви су злочинци и са ове и са оне стране Дрине.
Патријарх је ђаво. И сви епископи и остали...
Он није више припадник Српске православне цркве. Сад је члан неке секте старовераца. Изговора колико хоћеш...
Ништа му не ваља, Србија је срање, најгора...
Пун је једа и горчине, човек који је у време комунизма наглашено славио славу и српство, певао забрањенење песме... Од њега сам их научио.
Можда је од оних који су увек против?
Али, имао је хумор у себи, и на свој рачун, сад га нема ни у траговима.
Да није пијан? Увек је волео алкохол.
Или му се више не диже? Колико и алкохол, а можда и више, волео је жене.
Толико је срао да сам морао да прекинем тираду.
Нећу да слушам будалаштине, рекох и прекинух везу.
Не вреди, звао ме је опет. И опет. Нисам се више јављао.
Јуче је звао моју сестру. Тврдио јој је да је била заљубљена у њега као дете. Умало није пала са столице.
Брбљао је глупости без реда. Уписао је четири факултета: Саобраћајни, Архитектуру, Шумарски и још један ког не могу да се сетим, а био је први на списку.
Лаже за најмање два. Знам то, дружили смо се. А ниједан није завршио. Тврди да је апсолвирао на Саобраћајном, дошао до дипломског, па напустио. Лаже, прешао је на вишу ПТТ. И завршио. Бар мислим тако. Ко би се сетио неважних ствари!
Онда је мене оговарао, ништа битно, осим да сам чудан. Наравно, кад неког не разумеш и не потчињава ти се.
Онда је оплео по нашем другу Ратку са којим сам га ја упознао. Ратко је данас професор на факсу. Борац против уништавања природе. Велики бизнис му је претио због тога. Није им требао Миланче да га сјебе оговарањем.
Тврди да га држи у шаци. Возио га је, као клинца, у Амстердам да краде. А колико ја знам, тај мој друг Мики никад није био ван Србије, осим у Румунији због трговине и девојака. Начуо је да у Темишвару можеш да добијеш рибу за жваку! Натрпао је кола са вегетом за коју си могао да добијеш и више од секса, ма шта то значило, и запуцао у Румунију. Било је то 84, 85-те.
Пошао сам са њим. И још један друг, не сећам се који. У колима је смрдео бензин. Пре краја пута зарадио сам страховиту главобољу. Стигли смо увече у Темишвар. Није било струје, ни возила, само сабласна светла полицијских џипова који су јурцали као суманути празним улицама.
Најзад смо се повезали са везом коју је имао тај трећи у колима, организатор путовања.
Нашли смо се у пруземној кућици са пуно девојчица. Ја сам повраћао у дворишту док су њих двојица покушавали да размене жваке за секс. Није им успело. Баш волим што је тако! Беда трговине није успела!
Једна од тих девојчица држала ми је главу. Нашла ми је лек. Не сећам је се. Штета.
Ујутру сам се одрекао мог дела вегете и добити и секса за жваке и сео на воз који ме је вратио у Београд у јадном стању.
Најзад сам се смирио са мишљу да Микија тресу, не средње, него последње године живота! Упрпио!
Јер, подвукао је црту и није задовољан. А ко јесте?
Сад су сви криви за то. И ја. И моја сестра. И његова жена.
Сви, осим њега...