Ели је сањарио, погледа упртог у таваницу. Ја сам буљио у зидове.
        На голом зиду правилне, округле рупице...
        -Какве су ово рупе? – питам га.
        -Твој земљак гађа муве ваздушним пиштољем.
        -Откуд вам толике муве?
        -Кад их побије, гађа рупе у зиду.
        Нашао сам још једну рупицу на прозору. Па још једну на орману, канти за ђубре, наслону столице... Где све не слећу те досадне мушице! Абажур лампе је избушен као решето. Кад упалиш ту лампу, соба се испуни светлосним круговима. Пожелео сам једну такву за себе.
        Испод прозора, иза фотеље, кочоперио се изрезак од картона, у облику човека. То је мали чова, свега метар висок. Изрешетан је оним рупицама. Имао је рупе на глави и грудима, где је срце.
        -Седи у фотељи и нишани около. Не можеш безбрижно ни до клозета.
        Елија је обузело очајање. Он је уметничка душа, бави се филмом. Мрзи насиље. Али, снови су га зајебали.
        Осећа незаситу жеђ. Хоће да је утоли из боце вискија.
       Седи за столом и црта кадрове, мучен визијама.
       Листао сам те свежњеве. Људи и жене су безоблични на тим цртежима. Воде љубав са досадом и разговарају, очију упртих у даљину. Та се даљина не наслућује.  Мушкарци и жене су налик. То могу да буду само жене или мушкарци. Вероватно нису. Свеједно, цртежи су личили на педерску зајебанцију.
        -Ели, јеси ли ти хомић?
        Погледао ме забезекнуто.
        -Какве то има везе?
        -Не познајем ни једног, па рекох...
        -У шта верујете, ви говнари са Истока?
        -У бесмртност и слободу!
        -Серете велике речи! Не верујем вам ништа.
   Кроз прозор ускочи велики, риђи мачак. Безобразно се протегнуо и прошао кроз завесу светлости. Одмеривши ме непријатељски, испружио се у хладу. Подсетио ме на грмаља који је бануо са улице, прднуо у довратку и сео за сто са пивом у руци. А онда утврдио да кућа није његова.
        -Леп ти је мачак - рекох - Као да си га обојио.
         -Његов је.
         -Откуд му?
         -Довукао га је отуд одакле сте. Не брине о њему.
         -Овај мачак изгледа као да уме да брине о себи.
         -То је звер! Упада суседима у куће и прави срања!
         Погледао сам мачка са поштовањем.
         -Заклео бих се да долазите из варварске земље. Спавате на земљи, ждерете живо месо и отимате жене.
         -То си добро смислио. Убаци у филм.
         -Прошле суботе дошло ми је друштво са којим снимам и човек отишао колима по пиће, а овај му намамио девојку у собу.
        -Ко, мачак?
        -Тобоже да јој покаже она његова срања...
        -То су иконе Ели. Сликар си, покажи мало поштовања.
        -Свеједно, мрзим побожну наиву.
        -Е, јеби га!
        -Човек се вратио и, нешто касније, пита за своју девојку. Он је писац, објављивао је у часописима. Није нека будала.
        -Зашто није одмах питао?
        -Шта?
        -За девојку.
        -Какве то има везе?
        -Да је одмах питао, могло је нешто да се спасе.
        -Зашто ме прекидаш? Човек има поверења.
        -Тако и треба. Настави даље.
        -Нико се не усуђује да му каже. Најзад покуца на врата, а она закључана. Можеш то да замислиш?
        -Без проблема.
        -Лупа на врата. Немој, молим те, кажем му, има пиштољ, избиће ти око.
        -Спречио си несрећу. Шта је било после?
        -Не сећам се.
        -Надувао си се? И твој вајни писац. Шта каже девојка?
        -Разгледала је ону његову безвредну збирку. Описује га као врло необичног човека! И забога, слободна је да среће занимљиве људе кад јој се прохте!
        -Лепо каже.
        -Али ја знам шта он ради!
        -Одај ми тајну.
        -Он их силује!
        -Ми кажемо, набија на колац. Претерујеш Ели.
        -Одвлачио је и моју сестру. Нико не сме да зуцне. Људи га се плаше. Не можеш да разговараш или попијеш пиће на миру. Осећаш да је ту и не знаш шта ће следеће да уради.
        -Можда јој се допало?
        -Теби је до зајебавања.
        -Што га не умлатите сви заједно? То ће га научити памети.
        -Ниси при себи! Тај човек је опасан!
        -Али вас је много више!
        -Кад се уселио код мене, мољакао ме да га одведем на вежбалиште борилачких вештина. Енглески не зна ни да бекне. Купио ми је боцу најбољег вискија и испуним му жељу. Мама миа! То је требало видети! Премлатио је цело вежбалиште! Црнце, беле, жуте, свакога ко је хтео да се окуша. Оборио је на струњачу два мајстора учитеља, једног за другим! Зову ме сваки дан и мољакају да их подучава.
        -Нисам знао да је тако добар – рекох, више за себе.
        -Он је опасан! Знаш ли да иде на посао са два или три ножа сакривена на себи!
        -Претерујеш Ели.
        -Видео сам својим очима! Параноја!
        -Е, јеби га.
        -Ломи ми столове, улубљује зидове...
        Насмејао сам се.
        -У овој земљи такве затварају у лудницу.
        -У праву си.
        -Подозревам да краде. Однекуд довлачи сумњиве ствари.
        -Није толико лоше.
        -Не може горе! Каква је то проклета земља из које сте дошли?
        -Препуна лепих жена, Ели. И није далеко од твоје Италије.
        -Слушај ово! Дође са посла касно ноћу. Имам овде  друштво, седимо и причамо, понела нас је дискусија. Он ништа не каже, прође крај нас, уђе у купатило, дуго је унутра и заборавимо на њега. Одједном изађе из купатила го као од мајке рођен, прође и изгуби се у својој соби. Као да нисмо ту.
        -Зар то није филмично? Леп као грчки полубог.
        -Он је дивљак!
        -Па то ти причам. Шта ћеш да радиш?
        -Не знам. Не усуђујем се да га избацим.
        Ели је навалио на виски. Предуго је говорио и сада је жедан. Дрхтавим рукама насуо је пиће из флаше. Није му ни пало на памет да ми понуди. Посматрао сам га како халапљиво гута.
        Оставио сам га и изашао пред кућу. То је стара, оронула кућа са запуштеним травњаком. У њој је Вук имао собу коју је плаћао са пет-шест флаша вискија месечно.
        Имали смо договор за данас. Досадило ми је да га чекам и одвезао сам се да га потражим у кинеској четврти.
        Паркирао сам подаље. Проклети кварт је загушен као јавни клозет.
        Људи су неуморно куљали, као планински поток. Уличица коју сам тражио, посута је трулим воћем и заливена смрдљивом водурином. Испречиле су се гајбе и спратови картонских кутија. Врућина извлачи смрад и испарења. Жамор, вика, узвици и свађе на крекетавом језику.
        Најзад сам се пробио и нашао га за шанком. Ставио је ледено, паром обавијено пиво преда ме.
        -Није ми дошла смена – оправдао се.
        Код другог пива застао сам и обазрео се. Пар пијанаца је у бару. Напољу, у башти кафане, логоровала је банда одевена у кожу опточену мноштвом сјајних металних дугмади. Прљави, тетовирани, перчина офарбаних у љубичасто, кошкали су се у клозету, испод стола кад падне ноћ. Није те био страх од њиховог изгледа, ни што су увек у гомили, већ од тупе раводушности, могли су да те сравне са земљом толиком равнодушношћу, ниси могао против тога, смак света ће почети таквим осећајем...
        Пио сам пиво загледан у влажни круг који је боца оставила на глатком шанку. Ледени загрљај круга: не можеш ван. Успева нам  једном: рођењем. Материца, земља, језик, страх, смрт: концентрични кругови око нас.
        Вук се добро држао. Плесао тамо-амо, додавао пиће...
        Погледај га, мишићав, обријан, спреман, такав је долазио у кафану свако поподне и остајао до затварања, пред јутро. Пијане је износио као прљав џак, са испруженим рукама, подаље од себе.
         -Што га не вучеш за собом? - рекох - Лакше је.
         -Не окрећем леђа вратима.
          Гледао сам га и то ми је помагало да се осећам боље. Спремност да дочека изненадан ударац сачувала га је од прљавштине. Или чега већ?
          Курва је села поред мене и положила руку на моју бутину. Насмешила ми се. То ме није разгалило.
         -Да ти попушим за петака?
         Курва је излизана, налик на дроњаву крпу. Али, рука јој је већ на мом шлицу.
          -Скинућу и зубну протезу за тебе.
          -Само је задржи.
          -Гледај - извади слинаво зубало - Исисаћу ватру из тебе!
          -Никакве ватре нема у мени.
          -Пожелећеш да умреш на мојим рукама.
          -Верујем ти, али не бих данас. Можда за педесетак година.
          -Дај петака да ти не попушим!
         Унела ми се у лице. Зграбио сам је за руку. Навалила се на мене. Леђима сам се одупро о шанк.
         -Дај петака да те пустим!
         Морао бих да је закуцам на зид. Нисам имао воље за то. Никад нећу имати. Помирио сам се са тим.
         -Упомоћ! - дрекнух.
         Дошао је из сале за ручавање.
         -Пусти га.
         -Којим то јебеним језиком говорите?
        Окренула се осталима око шанка. Вратила је протезу у уста и сад је викала на сав глас.
        -Неће да му пушим! Има брата да му то уради.
        Вук је обишао око шанка.
         -Говоре да их нико не разуме!
         Дограбио је за врат. Курва је вриштала као да је пеку. Не за дуго. Палцем јој је притиснуо гркљан. Очи су јој се разгорачиле. Изгурао ју је напоље и затворио врата.
        У кафани се нико није помакао: врело, летње поподне.
        До клозета су се спуштале стрме, бродске степенице. Висина је довољна за патуљке. Пишао сам погурен, не покушавајући да погодим рупу.
        Вратио сам се за шанк, а Вук је донео ново пиво.
 
      
        На улици су неуморни, мали људи трчали горе-доле, носили, вукли, паковали, просипали, пушили, буљили, бринули, свађали се, жути мрави, старали су се о жвакању и срању, како им не досади? Зној се сливао са напреглих лица, док се сунце клонило ка хоризонту. Милиони година између мрава и човека за овај страх и инстинкт и шта се променило у међувремену?
        Преко пута су истоваривали камион гајби са рибом, рибље умирање смрдело је чак довде, није га заустављао ни лед, стакло, ни смрад клозета, по двојица су носили сандуке са великом, црвеном рибом, видео сам стотине стакластих очију, велики, бели кругови са црном тачком у средини: бездан који ме је гутао...
      Разабирао сам кругове око себе, мноштво затворених кругова који су се тискали...
    Мој страх има облик круга, разгорачено рибље око је круг посувраћен у себе, кроз прљаво кафанско стакло, назирао сам племенске кругове око ватре, круг равнодушности и мрављи круг, један до другог...
   Могла је да их повеже само мржња за којом су жудели као за последњом снагом...
        Изаћи из проклетог круга, то је оно што ме је гонило из дана у дан. Доспео сам у ову земљу и ево ме у кинеској четврти, пијем пиво са мноштвом кругова који ми играју пред очима...
 
 
       Са сумраком кафана се напунила. Вук је радио пуном паром, додавао пиво, узимао лову, корак напред, па назад, сад у страну, хитро као да избегава ударац, лак и неуморан, плесао је по скученом простору не хајући за кругове, обједињавао их је вољом, пробијајући са лакоћом круг мог очајања, нема сумње, глуп је као ноћ, погледа упртог у очи, у нетремични црни круг, чекајући бљесак који најављује напад...
       У једном тренутку климнуо ми је главом, показујући на дебелог момка који је седео за столом у углу сале за ручавање. Знао сам шта то значи. Типа сам већ запазио, чим је помолио нос у биртију. Носио је ново одело и био са жутом курвом.
       Сада је био прилично пијан и раздрљен. Грлио је курву са црним, мачјим очима. Те жуте курве су отеловљење похоте. Нисам био начисто: да ли је то у њиховом месу, очима, курвинској души или у мени, страст за женом са Филипина коју још нисам имао?
        Дебели није спадао овамо. Мора да је дошао да се сакрије: од маме, женице или самог себе?
         Био је одбојан, са ситним, похотним очима које су клизиле тамо-амо, без погледа. Имао је црвено и меснато, глатко избријано лице.
         Прождирао је сву ону храну, док се зној сливао. Марамицом је брисао уста и мокро чело.
        Курва га је посматрала, лагано испијајући своје пиће. Када је био готов, завалио се у наслон сепареа и гладио јој ноге испод стола. Брбљао је, док је жута отсутно слушала.
        Престао сам да пијем, очекујући шта ће се догодити. Хтео сам да имам бистру главу.
         Нешто пре поноћи, дебели је устао из сепареа. Платио је и сада одлази према паркингу, несигуран на ногама. Курва је остала да седи. Ускоро ће и она за њим. Не желе да их виде заједно на улици.
        Обишао сам око шанка и припасао кецељу. Грк, газда, ме је познавао. Радио сам то и раније. Уосталом, он и није био ту.
         Нико од гостију за шанком није приметио замену. То је разумљиво. Људи брину о себи. Послушај их о чему брбљају. Премећу у бескрај своје пиво и беду, јебени бејзбол, хокеј и жене... Да ти се згади.
         Вук је изашао за дебелим. Додао сам свега три или четири пива преко шанка када се вратио.
          Заменили смо се поново. Обукао је кецељу. Испод шанка тутнуо ми је у шаку свежањ лове.
      -Био је пун к'о око. Стотка је за тебе.
     -Нећу да узмем.
      -Не будали.
          Стрпао сам хрпу новчаница у џеп, обишао шанк и пожурио напоље у спарну ноћ. Са мном је изашла и жута курва. Придржао сам јој врата. Није ме удостојила ни погледа.
 
                                       (наставиће се...)                                       
 

(Одломак из романа 'Велико бекство'. Роман може да се нађе на Интернету на везама:
 
https://itunes.apple.com/us/book/id1067327988
и
https://play.google.com/store/apps/details?id=com.newlookentertainment.velikobekstvo.AOVQPBRXAHBACHCC
 
или у апликацији: eKnjižara.