Моја женица се исхраном и, површном, религијом бори са неминовним, то јест са смрћу, а ја са читањем философије.
Откад је ова борба почела, значи последњих неколико година, то је главни узрок наших неспоразума.
Разумем њен начин да се носи са мрачним силама нестајања. Помало се шалим са тим. Да ли због тога или нечег другог, она одбија да прихвати мој начин.
-Ништа не радиш у кући, само читаш те глупости!
(Та глупост је Шопенхауерова 'Свет као воља и представа''.)
-Кичма ми је пропала од стајања у кухињи, док се ти излежаваш по цео дан!
(Није баш цео дан. Свега пар сати сваког јутра. Не може се више, бар не у мојим годинама. Шопенхауер је тежак. Кант је још гори. Мало се одморим са Кјеркегором. Најлакше ми је са егзистенцијалистима.)
-Јел' сам ја крив што у цркви мора да се стоји док поп преде?
-Боље би ти било да га и ти послушаш, него што читаш пресипање из шупљег у празно.
-Мислиш да ћу да му поверујем да постоји загробни живот? И то њему, полуписменом, који ни сам није сигуран?
Тај попић нам долази пар пута годишње да свети водицу и окади кућу. То ме сваки пут кошта најмање хиљадарку. Начин на који их прими, уз руковање, много ми говори о његовом презиру материјалног света.
-Ти си умишљен и безобразан. То је једино што си покупио од тих вајних философа.
-А шта си ти покупила од попова? Заобљен стомачић? И то не од духовне трудноће, него од лажног поста.
Овде је боље да прекинем писаније. Не да се описати (а и не треба) шта следи. Нијагарин водопад је дечја игра према тиради која следи .
Признајем, умем да нервирам. То ми причињава задовољство које није баш по мери философа које читам. Не могу да се уздржим. Подозревам да волим кад ме тирада окупа од главе до пете. Некако изађем чист и са победничким осећајем.
Ипак је то моја женица...

               (Одломак из недовршеног (хоће ли икад бити?)
              романа  'Моја женица')




​