Моја женица има посебан однос према сахранама. Подозревам да их воли, мада она то не признаје.
Ипак, не пропушта ни једну. Блиски рођаци, далеки рођаци, они са моје стране, са њене, рођаци рођака, пријатељи, познаници, па њихови рођаци које никад није видела...
Увек је неко на тапету.
Има суза за све. Можда јој се свиђа што она није у том раскошном ковчегу који се, уз музику спорог ритма, спушта у раку? Или у ватрицу?
Не знам, али знам да их ја не волим. Смејем се на сахранама као луд! Вероватно из истог разлога из ког их она воли.
Моја женица има завидну модну линију црнине. Ја имам само црне панталоне које носим сваки дан. Ипак је повремено пратим на гробље. Занимљиво ми је да посматрам како плаче за човеком кога није ни упознала!
Једном смо прилично каснили и скоро трчећи увалили се на крај реда оних који су испраћали покојника до раке на Новом гробљу. Одстајали смо службу и најзад пришли већ спуштеном ковчегу да симболично бацимо мало земљице на покојника.
Са стране је стајао крст и ја видим да име на њему не личи на оно које је поменула код куће. Кажем јој то, а она побледи у лицу, као да је управо сазнала да је покојник умро.
Дали смо се у потрагу за правим покојником, али од њега ни трага ни гласа. Ни дан данас не знам да ли је уопште умро?
Видим да ми не верујете да таква жена постоји! Постоји, постоји и моја је!
(Одломак из незавршеног романа 'Моја женица')
