Дошао је домаћин марине. Домородац тамне пути, млад, дебео. Говори лош, агресиван енглески.
Марина за нас, 35 долара на дан. Препоручује нам агента који ће да среди папире са властима.
Прихватамо. Не знамо језик, ни процедуру.
Нека дође сутра, каже му капетан. Сад ћемо на спавање, био је то дуг пут, 26 дана.
Домородац има разумевања, али каже да морамо да усидримо брод са крмом према молу, не може да остане бочно.
Може ли и то сутра, пита дебели.
Домородац невољно прихвата, али на одласку додаје да ако још неки брод доплови предвече или у току ноћи, мораће да нас буди.
Но проблем, одговара наш капитано. И његов енглески напредује на овом путовању.
Мањана, додајем док домаћин одлази.
Смеје се, кисело.
 
Мики и Зоран су већ спавали. Отишао је и Дебели. Ја још не могу. Изашао сам на обалу и разгледао где смо стигли.
Мирис тропа је чаробан. Ту су палме, растиње које не познајем, базен, лежаљке, бар, још даље тениски терени. Али, нема никога.
Онда је пљуснула киша, густа и топла. Да се нисам сакрио испод сунцобрана, био бих мокар до коже.
Иза тениских терена је бродоградилиште. Ни тамо нема никога. Са друге стране хотела који је високо изнад марине, је плажа. Жути песак и прљава вода. На плажи се играју црнпураста деца, њих десетак. Дроњава су и запуштена. Касније сам сазнао да је изван хотелског подручја фавела. Хотел је ограђен високом челичном оградом и чува га наоружано обезбеђење.
 
Пре подне, после кише, дошао је тај момак, агент за пријем наших папира и пасоша. Фин дечко, око 35 година.
Капетан и ја улазимо у кола са њим. Одлично говори енглески.
Седим напред. Дуго се возимо, гужва је. Форталеза је милионски град.
Разговарамо, упознајемо се. И капетан учествује.
 
Покушавам да се сетим било чега из бразилске културе. Само да није фудбал. Пеле и Гаринча су досадили и Богу и људима, барем оваквим какав сам.
Помињем Каетана Велоса кога имам на диску са Паваротијем. Момак се видљиво обрадовао.
Обишли смо са њим полицију, царину. Оверили су нам пасоше. Питају за неке вакцине, жута грозница.
Немамо, одговарам. Момак каже да ћемо морати на вакцинацију.
Кад, питам.
Јавиће.
То је било то, 200 долара за момка.
 
Поподне смо провели у премештању брода управно на мол. Између плиме и осеке, кад се смирила вода у марини, бацили смо сидро и вожњом уназад пришли молу. Немамо даску, зове се пасарела, па смо пришли довољно близу да наша два дебељка могу да скоче на мол без опасности да упадну у воду.
Није то било паметно. Кад је почела плима, вода је дивљачки нахрупила и крмено огледало је жестоко лупало у мол. Морали смо да удаљимо брод од мола, скраћивањем ланца.
Дебели Зоран је сад заробљен на броду. Било му је предалеко за скок. Мики и ја нисмо имали проблема. Капетан је успевао да доскочи, али инерција га је скоро бацала у воду са друге стране мола. Хватао се за стуб пободен у дно који држи мол и омогућава му да се диже и спушта са плимом и осеком.
Нема друге, морамо по пасарелу. Сви остали бродови су је имали. Даска је на извлачење, са металним шинама и са точкићима на доњем крају.
 
Наш агент се појавио следећег дан и донео ми нарезан диск са најбољим песмама Каетана.
Захвалио сам му. Поклон ме је обрадовао. Сели смо у кокпит и изнео сам му пиво.
Прича ми о Каетану. Пише добре песме и пева их једноставно, са акустичним инструментима. Западни рокери га краду на велико. И њега и Карлоса Џобима. Онда их обрађују са електричним инструментима. Буком крију крађу, каже.
Питам га има ли у Форталези продавница бродске опреме.
-Шта вам треба?
-Пасарела.
Не зна шта је то. Показујем му суседни брод.
-Набавићу вам довољно дугачку даску.
-Важи, само нека буде бар 5 сантиметара дебела и широка бар пола метра, због ове двојице.
Смеје се. Пустио сам Каетана на нашем цеде-у.
Пијемо пиво.
 
​
          (Одломак из недовршеног романа 'Преко Атлантика')