Последњих месеци најновија страст моје женице је споменар. Али какав споменар! Не би она била то што јесте, моја женица, да не прави нешто што ником није пало на памет.
Дакле, то су урамљени панели величине 130цм са 80цм на којима су, испод стакла, фотке из давне и недавне прошлости.
Један панел је посвећен прошлости њене, други само моје породице, а трећи и четврти прошлости наше породице. Направила би она и пети, можда и шести да ја нисам завапио да немамо Сикстинку капелу! Чак ни зид у највећој соби није довољно велики за нашу славну прошлост.
Узео сам метар у руке и уважила је то, на моје дивно чудо, за разлику од многих сугестија у прошлости.
Морао сам да унајмим комби са добрим вешањем, не бих ли сигурно пренео све те панеле од стаклоресца до нашег стана.
А пре тога! Стан нам је месецима био затрпан фоткама и питањима коју да одабере за историјску изложбу.
Дојадила ми је моја јадна прошлост!
Па онда утврђивање временског редоследа. Требало је пазити кад се ко родио, оженио, ко је старији а ко млађи, кад се шта догодило, да ли је прво почео други балкански  рат или порођај њене прабабе са њеном бабом?
Тад смо и престали да спавамо у истој соби. Некако ми је успело да све те гомиле фотографија набијем у њену нову спаваћу собу. Мало сам одахнуо.
Не за дуго. Почело је лепљење и писање коментара испод сваке слике. Као да ја памтим кад је била свадба моје мајке и оца! Па нисам се ни родио.
О, питала би она моју мајку, али њих две не говоре још од једне друге свадбе. Оне наше!
Значи, морао сам ја да зовем, а то се, као што знаш, претварало у бескрајне тираде са најближима од којих сваки има своје неизоставно мишљење.
Не би поверовао колико људи мисле различито о истим догађајима! Рашомон!
Сва срећа, те ми отац и још неки нису више међу живима, па сам имао поштеду од њихових коментара.
Пошто је у питању прошлост, све су то старији људи, пензионери, беспослени, који једва дочекају да их нешто питаш, нарочито из славне прошлости. Онда ти одговарају и оно што их ниси ни питао.
Уши су ми ознојиле од телефона. А на неке разговоре сам морао да идем на састанак, јер је требало показати слике, распитати се ко је ко за столом или у позадини иза младенаца и буљи у младу к'о теле у црквена врата или...
-Ово си ти на ноши! Прва кака ван пелена! – каже моја мајка и предлаже да је обавезно уврстим у збирку.
Успео сам да сакријем од жене једну моју голишаву из најранијег детињства, на којој зевам, наг ко од мајке рођен и покушавам да се протегнем натежући јадна јајца. Њу би сигурно изабрала, јер је у подсвести сваке жене да мужа прикаже као манијака.
И пре него што су одабране, велики број слика сам морао да носим на дигитално поправљање и освежавање, јер су биле избледеле, испуцале или се поцепале.
То је коштало, а онда мени замера што немамо леба да једемо.
Некако сам изгурао све то и најзад је дошла премијера.
Бушио сам зид за качење. Изгледа једноставно као и брак, али није. Сваки панел су носила два шрафа. Као што се сећаш била су 4 панела. Све је то морало да буде равно под конац. Морао сам да купим најдужу либелу на тржишту. То је она од метар и по. Премишљао сам се да узмем и висак, као зидари. Онај дигитални са црвеним ласерским зраком. Одустао сам због цифре. Ипак ми је успело и без њега. Женица је најзад била задовољна.
Терет ми се скинуо са плећа и осталих делова тела. Али, сад су надрљали наши гости. Сваки од њих је морао засебно, групне посете нису дозвољене, да прође кроз тај хол славне историје. Нема леба, нема пића, ни разговора док не разгледаш сваку слику и чујеш сваку успомену.
А тих слика је око триста! (пребројао сам за потребе ове приче)
Запазио сам да се моја женица са жваком најдуже задржава код својих предака. И та жвака се сваки пут све више обогаћује. (Очекујем да ускоро убаци макар и најдаље везе са збаченом краљевском породицом. Онда смо сви најебали.)
Број посетилаца нам је драстично опао у последње време.
Имам ја и неке мале добитке. На пример, није се вратила у нашу спаваћу собу. Остала је да спава са својом, мојом и нашом историјом. А ја сам нашао привидни мир.
А кад уђем у ону њену собу, боље рећи музеј, некако се снуждим. Убија ме та силна историја. Имам утисак да сам већ умро. Само епитаф недостаје. Прође ме жеља и због које сам бануо код ње. Наравно, мислим на секс.
Није ли то завера? Све више сумњам да је тако. 

​
         (Одломак из никад довршеног романа 'Моја женица')