Моја женица од стана прави атомско склониште. Не зато што очекује нуклеарне бомбе, него да не мора да излази из њега без преке потребе.
(Не спречавам је, очекујем ратна срања).
Да ли је то симптом старости, не знам, али је симптом цене коју ћу ја да платим. Појачај ово, угради оно, нађи мајстора ако си неспособан или ћу га ја наћи (претња, за неискусне)...
То не престаје. У шпајзу имам опрему за пољопривредне радове на имању величине омањег хектара!
Све је дуплирано, батерије, фрижидер, бојлер, телевизора поодавно имамо два, нестанак струје нас не узбуђује, подрум је пун боца за гас...
-Побогу, шта ће ти све то?
-Не тражи леба.
Брашно купујем на џакове. Шећер исто тако, а којекаквог зрневља имам за све птице Србије!
Испод мог кревета су сандуци са ... Није муниција, али признаћу, морао сам на инсистирање моје жене да набавим нелегално наоружање!
(Међу нама, она не зна да је од пластике.)
Ни паре не чувамо у банци. Не верује им. Сва наша штедња је у јастуку на коме она спава (симболично).
Не усуђујем се да кажем више од тога.
Дакле, у тим сандуцима су тегле са медом! Намиришу ли ме мрави, швабе или осе, надрљао сам! Проверавам сваки дан. Ту су и лекови, на тоне! Нико не може да одапне са толико лекова испод кревета. Признајем, сан ми је дубљи.
До њене педесете успевао сам некако да скренем сву ту опрему на наш брод. Дупли алат, залихе хране, соларне ћелије, виски и ракија, све је то и много више, чекало на нас у броду на Сави. Трошили смо то на вишедневним путовањима по рекама и на летовању на Ђердапу. Ово сад у кући нико не троши, само се гомила.
Бацићемо, кажем.
Не вреди. А био сам тако поносан на то како сам убедио жену у слободу коју пружа брод. Путовања, река, море, лето, песак, риба... Пучина, залазак сунца!
Заносио сам се да је наговорим да пређемо да живимо на броду, чим уградим Webasto грејање и још неке ситнице, као туш кабину, топлу воду, генератор за струју, додатну терасу с погледом...
Све је пало у воду кад је напунила педесет. Друга жена. Или трећа, причао сам већ о томе. Можда и четврта?
На брод никако не долази. Заборављен. Рђа.
Нисам ни ја далеко. Мислим, од заборава.
А у стану је почела од врата, ништа не говорећи о промени идеологије. Насео сам наивно. (А ти не би?)
Купио сам најтежа и најчвршћа сигурносна врата на тржишту. Онда их је моја женица додатно звучно изоловала. Кад се дошло до ролетни отпорних на светлост, зрачење, птице и тромблонске мине, схватио сам! Али, било је касно. Повратка није било.
Неће ни бити.
Ево већ три месеца не излази из куће. Каже, не осећа се добро. А мени замера што ми ништа не фали. И што сваки дан идем на тај глупи, непоуздани брод.
Не зна она да га убрзано припремам за бекство. Паре које имамо одоше на троструку опрему за живот! Дупла у стану и још једна на броду. Дечји додатак у колима.
А размишљам не бих ли и на броду требао да дуплирам? Никад се не зна. Увек затреба...
Спречава ме само новац.
Да нема дијета, банкротирали би смо! Највише ми се исплатила купус дијета. Е, кад би хтела да се врати на њу! Али неће, прешла је на неке дијете са састојцима којима ни име не умем да изговорим.
Страна срања. Највише са Далеког истока. Тамо најдуже живе. И сад то мени наплаћују.
Немам среће, па то ти је.
Делимично сам и сам насео. Без провансалске мешавине не могу ни јаје на око да поједем. Да не помињем хроно леб. И чили. Куркуму, чиа, прах од лабудових муда...
Од наших идеолошких расправа потомак профитира. Пропио и пропушио. Бесомучно јури девојчице. Наређао лоше оцене. Данима не долази кући.
Нећу да живим са лудацима, каже.
На кога мислиш, питам.
Одмахне руком и нестане у облаку дима...
(Одломак из романа 'Моја женица')
