Све то ми се ни мало није допало. Али, шта сам могао? Потрошио сам паре.
Не волим да кубурим са ловом. Доста  ми је тога.
        Фабрика је правила кочионе дискове. Тог срања треба пуно, па су радили у три смене. Запала ми је трећа смена, од поноћи до осам ујутро.
        За коју годину могао сам да рачунам на другу смену, од четири поподне до поноћи.
         Ту је настајао кркљанац. Водила се изнурујућа борба за место у првој лиги. По уверењу ових момака, било је то равно финалу Супер купа. Многима је живот био кратак да се домогну пехара.
        Мене то није бринуло. Мрзим да устајем рано. Мрзим и да радим ноћу. Заправо, мрзим да радим било шта. Али, нико ме није питао за мишљење.
        Педесетак људи је радило у смени. У првој су диринчили матори бели момци и тек понеки обојени.
        У другој се мењао тај однос: било их је пола-пола. У трећој смени био сам једини белац.
        Почињали смо у недељу у поноћ, а завршавали у петак ујутро. Тог петка црнци су се макљали на травњаку крај паркинга, док је зора свањивала.
       Биле су то добре, жестоке туче. Нипошто не бих пропустио тај бокс. Проклети мрак од недељу дана проваљивао је из боксера, као вулкан.
       Држао сам се по страни. Био сам једини белац, а меркали су ме као црну овцу. Чекали су на мој први корак.
       Када сам прилазио аутомату за кафу, завладала би тишина. Одјекивао је бат мојих цокула.
       Пшшш, кафа је цурила целу вечност. Вратио сам се и ништа се није догодило. Нико ми није подметнуо ногу. Нико није добацио ни реч.
       Нисам могао да докучим шта је у црним главама. Ћутао сам, носа набијеног у прљаве, науљене новине, заостале из прве смене.
         Свако од нас је имао своју аутоматску машину. Вртела се као луда та мала, хистерична јапанка. Избацивала је из себе дискове запањујућом брзином. Тако унедоглед, кроз ноћ.
         Загушеном помрчином, пред очима су ми играле нестварне сенке на чађавом зиду. Из обамрлости, тргне те писак засеченог метала. Ниси сигуран да то није врисак из ноћног кошмара.
         Прави пакао. А ја сам, сретник, заглавио за живота...
         Људи су се надметали у суманутој утакмици. Када сам отишао на пишање, затрпали су ме проклетим комадима. Ниси могао да мислиш, чак ни гузицу да почешеш. Темпо је био грозничав. Лудило је захватало халу.
        Ускоро сам се досетио. Отворио бих врата од јапанке и испишао се унутра. Њој то није сметало.
        Трећа смена није имала шефа. Нико нас није надгледао, али ови момци су шљакали као сат. Било је довољно да неко од црња поблесави и поведе трку, док ми остали не испустимо душу. То се редовно догађало, из ноћи у ноћ. Увек је неко био расположен да кињи остале.
        Не знам шта је одржавало ову претерану ревност. Можда су веровали у Рај? У оваквој рупи, шта им је друго преостајало?
        Морао сам нешто да учиним. Купио сам пљоску од пола литре и напунио је ракијом. Домаћом, блаженом шљивовицом. Управо ње сам се сетио у мрачној хали. Могла је да се набави за приличну лову у трговинама које су држали наши исељеници.
        Била је брља, али у проклетом мраку, замишљао сам је препечену у улубљеном бакарном казану и са сваким гутљајем, осећао сам да ми се у утроби ослобађа топлота благог сунца над брдима Шумадије. Пола литра ракије и враћао сам се у живот. Пио сам да не одустанем. Сањарио да не бих полудео. Причао са собом да не заборавим. А ноћ је била без краја…
        Доносио сам пљоску из ноћи у ноћ. Напио бих се и намигивао црнцима око себе. Гледали су ме испод ока, али са знатижељом. Мислили су да сам луд, а такви имају добру прођу.
        Пришао сам матором чија је машина била до моје и понудио му пљоску. Нећкао се делић секунде, а онда брже-боље, подметнуо прљаву пластичну чашу. Налио сам му.
        -Ехеј човече, шта је ово?
       Убрзо ме је окружило неколико њих. Јамајка црње, потомци регија које је Канада нагурала, заједно са мном, у своје мрачне катакомбе, док је срећнији свет блажено спавао.
        -Побег'о од јебеног комунизма? - пита ме матори.
        -Ево ме поново спетљаног!
        -Ово је добра земља човече!
        -Исто срање.
        Имали су параноичан страх од комунизма. Ја сам имао параноичан страх од фабрика. Неко им је рекао да су спасени и они су поверовали. И мени је речено, али нисам био уверен.
       Попили смо пљоску и понудио сам их цигаретама. То их је задржало још који минут, па се разиђоше.
        Био сам разочаран. Полагао сам наду у тај реге ритам.
       Друге ноћи сам однео пљоску до Сика. Неколико старијих је носило турбане који су светлели у полутами. То ме је подсећало на "Хиљаду и једну ноћ". Надао сам се да неће толико потрајати.
        Тамнопута, изборана лица из оријенталних бајки зурила су у мене.
        Ред је да прво почастим ове старије.
        Не пијемо, рече један од њих, топећи се од љубазности.
        Гледао сам их. Добра, стара, паметна лица, лажни осмеси. Очи чију је дубину и подмуклост тешко докучити. Кожа налик на прашњаву, испуцалу земљу коју сунце немилосрдно жари.
        Е јеби га момци, тешко ми је да вам поверујем.
        Свратио сам и до млађих. Моју пљоску су поново одбили. Онда су ми окренули леђа.
        Били су нагурани у невеликој просторији испуњеној мерним инструментима. С времена на време, неко од њих би прошетао халом и покупио узорке са машина. Трагали су за нашим грешкама. Црнци су их мрзели. Били су цинкароши  шефа из прве смене.
        Одбили су мој мали поклон. То ме је зачудило. Толико људи, а сви као један.
        Помислио сам да су се уобразили крај тих мерних инструмената. То су страховито осетљиве справе.
       Нисам хтео да изађем из њихове мале просторије. Решио сам да ствари истерам на чистац.
       Стајао сам тамо на средини, са пљоском у руци, а они су ми окренули леђа. Опет, сви до једног. То је почињало да ме нервира.
       Размишљао сам шта да предузмем, када је звонило за паузу.
       Изашли су напоље и остао сам сам. Врзмао сам се око тих мерних инструмената. Био сам решен да их сачекам.
       Звонило је за завршетак паузе, али нико није улазио. Стајали су напољу и чекали. Сви до једног. Баш необична ствар, помислио сам.
       Најзад ми је дојадило и покупио сам се. Следећи пут нећу да губим време. Ако ме неко од Сика одбије, остале нећу ни да питам.
       Навалио сам на посао. Прошла је пауза и црње са Јамајке су ме затрпале дисковима. Нису имали милости.
       Чекали су на мене. Дохватио сам комад са гомиле и отплесао покрете бацача диска.
       То бих радо учинио: испалио целу ту проклету гомилу на травњак.
       Црње су ме посматрале. Матори је догегао до мене.
       -Човече, добићеш отказ.
       -Шта те брига?
       -Најебаћемо због тебе.
       Уплашили су се за своје црне гузице. Никог није било брига што ме убија мрак.
       
 
       Учинак ми је био све слабији. Сваке ноћи требало је избацити барем стотинак дискова. Пао сам на осамдесет. То је трајало неко време. Грчевито сам упињао да одржим ову бројку.
       Помагала ми је ракија. Повремено бих отишао до црнаца. Пили смо из моје пљоске.
        -Момци, што ми не набаците једно младо, црно маче? - питао сам их.
        Ово им се није допало. Нарогушили су се на моју црну фантазију.
        -Више би волели да нам набациш плавокосо пиче.
        -Али, вас је петоро!
        -Само је ти доведи, а ми ћемо се већ договорити.
        -Важи - рекох најзад - Довешћу вам плавојку за једну слатку црну.
        Ни ово им се није свидело. Никако им није ишло у главу: једна од њихових са мном.
        -Момци, само замислите, бела, нежна рибица са плавом косом!
        Балавили су.
        -Плава између ногу! - нисам се заустављао.
        -Сереш?
        -Озбиљно.
        Тај сан их је мучио. Саосећао сам са њима: мучио је и мене. Нисам имао жену, ни белу, ни црну и то се одужило.
        Могао си да видиш прилично тих разнобојних парова на улици. Није се могло докучити: да ли је то начин слободе или црно-бела љубав, можда изазов лицемерју? Или све заједно?
        Па, нека им. Али, падало је у очи једно правило у свему томе: увек су шетале црње са путеним, белим женама.
        Од чега се крију они други? Круг се овде затварао. У невидљивом средишту слободе кочоперио се мит о црној потенцији. Досадно.
        Био сам окружен црњама и набијали су ми на нос овај мит. У зору, црње су скидале масну одећу и шепурећи се међу орним, тек пристиглим за прву смену, оматорелим белцима, скврченим од дугогодишњег бављења лудом јапанком, улазили у купаоницу.
        Блистава, осветничка црна тела. Врела вода је спирала таму и очајање, док су театрално сапуњали своја јаја.
        Нико није прихватао изазов. Сики се нису купали. То се и осећало. Нисам ни ја. Журио сам напоље, на светлост, што даље одавде.
 
 
        Изненадан позив сачекао ме је на крају мучне ноћи: шеф прве смене ме је звао у канцеларију.
        Само ми је то требало! Ушао сам разбарушен и очајан.
        Био је љубазан. То ме није умирило. Био би љубазан и да ти изриче смртну казну.
        Дуговао сам паре и отказ је био најгора ствар која је могла да ме задеси.
        -Пао вам је просек. Шта је у питању?
        -Не могу да се концентришем.
        -Имате проблема?
        -Сумњам да ме жена вара док радим.
        -То сам често чуо као разлог.
        -Не чуди ме. Знате и сами, празан кревет из ноћи у ноћ.
        -Морате се одлучити, посао не сме да трпи.
        -То је оно. До овог посла ми је стало колико и до жене.
        -Уверен сам да грешите.
        -Моја жена би вам била захвална ако имате неки послић за мене у другој смени.
        -Прекратко сте код нас.
        -Предуго за моју жену.
        -Производња не сме да трпи.
        -Слажем се. Даћу све од себе.
        -Засад се приберите, видећу шта могу да учиним.
       Нисам се прибрао. Али, проклети просек сам некако поправио на деведесет, понекад и стотину глупавих дискова.
        Пио сам и надао се и то ме је одржавало у животу. Моја поноћна дружина ме је избегавала после разговора са шефом. Предосећали су да ми је крај близу и нико није хтео да буде крај мене када се то догоди.
        Е, ту сте се зајебали момци! Нећу се огребати за црну рибицу, али нико од вас неће гледати како добијам ногом у дупе! Из ове рупе отићи ћу пуних џепова и са накнадом за незапослене! Та мисао ме је држала и хватао сам се у коштац са тамом, сенкама, мржњом, халуцинацијама, несаницом, буком, са сновима и нејебицом.
        Онда је  дошао премештај у другу смену. Вратио сам се међу људе, испавао, живнуо. Чак сам добро и радио. У другој смени ни јапанке нису изгледале тако луде. Живот је постао подношљив.
         Имали смо шефа и ниси могао да се зајебаваш. О препеченици или црном мачету, ни помисли. Само јебена шљака, без шкарта. Сики су и овде неуморно њушкали. Али, сада сам знао како то иде.
         Живот ми је постао бољи захваљујући мојој жени. Почела је да ми се свиђа, та моја жена.
          Шеф није пропуштао да ме упита, пролазећи крај моје машине:
         -Како ваша жена?
         -Одлично. Причао сам јој о вама.
         -Ваша љубомора је била без разлога.
         -Надам се да је тако.
         -Добар си ти момак, само настави тако. Ми умемо да бринемо о добрим момцима.
         Цела смена је знала за моју жену.
         Други пут ме је питао:
         -Имате ли деце?
         Загрцнуо сам се.
         -Немате разлога да чекате. Имате добар посао, осигурање. Пред вама је будућност.
        То сам увиђао и сам. Нису ми били познати сви детаљи у вези моје жене, али остале ствари су се повољно развијале. Купио сам кола. Био је то велики, набуџен, тамно плави Форд са широким задњим гумама и мотором од стотину деведесет расних коња, који је грмео као олујни таласи.
        Моћном машином бих се одвезао до свог апартмана који сам плаћао шест стотина зелембаћа. Имао сам дневну и спаваћу собу. Новац на рачуну. Жену која ме је верно очекивала.
        Црње из треће смене су окретале главу од мене. Њихова мржња је добила потврду. Али, ко још брине о томе?
        Поред мене је диринчио човечуљак једва висок метар и по. Имао је велику грбу на леђима и било је жалосно погледати га.
        Са просеком од стотину и педесетак дискова био је шампион смене. Није се одвајао од глупаве јапанке. Гланцао ју је без престанка тако да се сјајила као нов ауто.
        Руке су му биле нормалне величине, за просечног човека. Допирале су до земље и није морао да се сагне да дохвати кључ са умазаног пода. Могао је да хода на тим рукама, као мајмун.
        Знао је све трикове на јапанки. Било је питање времена када ће прећи у прву смену. То је напросто, била готова ствар. Тицала се нечије напрасне смрти или пензије у лошијој варијанти.
        Ходао је наоколо дигнутог носа. Ни са ким није разговарао, осим са шефом.
        Ни моји дискови нису били лоши. Без фабричке грешке, за којом су Сики неумољиво трагали. Били би и бољи да сам могао повремено да тргнем препеченицу.
        Умео сам да наместим машину. Јапанка је волела мој зналачки додир и враћала ми добрим дисковима.
        Ускоро сам додељен кепецу на усавршавање. Била је то шефова идеја. Рачунао је на мене.
        Мојој жени сам могао да захвалим за овај преокрет. Нема шта, имао сам добру жену. Није гунђала, ни трошила мој крваво зарађени новац. Помагала ми је у каријери.
        Више бих волео да су ме оставили на миру. Али, моја жена није мислила тако. Ожењеном човеку треба добар посао да може да се задужи и купи кућу, нов ауто, чамац...
        Такав чилагер мора добро да поједе и после дремке, на миру замени пакнове на кочницама. Погледа шта је са машином за кошење траве. Или водокотлићем који цури у клозету. Или повали жену уместо водокотлића.
        Једноставно, без срања.
 
       
        Кепец ме није штедео. Уради ово, донеси оно. Немој да седиш, ниси овде да стојиш. Терао ме да гланцам проклету машину, до бесвести.
        Невероватно да сам све ово трпео. Али, новац је притицао.
        Био сам спетљан, посао, жена, грбавац.
        Иначе, нисам могао да се пожалим. Спавао сам ноћу и нисам морао да устајем рано. Стрпљиво сам зарађивао своју лову. Знао сам да ово неће вечно трајати, али могао сам још неко време. Само да није било кепеца...
       Проклети, мали гад. Као да ме је чекао свих ових година. Попео ми се на главу и одатле пишао по мени.
       -Малиша - тако сам га ословљавао, иако се љутио - Који ти је рекорд са јебеним дисковима?
       -Сто осамдесет и шест - рече поносно.
       Размислио сам.
       -То и није нешто.
       -Најбољи резултат у фабрици, икад.
       -Кладим се да могу више - рекох, изненадивши и самог себе.
       -Шта?
       -Да се кладимо?
       -У колико?
       -У недељну плату.
       -Сто долара ће бити доста.
       -Важи. Одредићу дан када будем расположен.
       Не знам шта ми је ово требало. Увалио сам се до гуше. Попиздео сам од кепеца.
       Стотину осамдесет и шест комада је добар резултат. Шкарт се није бројао. Нешто мање од два минута за комад, ако не идеш на пишање. Али, ножеви су се трошили. Јапанка је имала своје бубе.
       Желео сам да га сјебем. Загрејао сам се за то.
       Пре паузе је цела фабрика сазнала за нашу опкладу. Кладио бих се да је и шеф знао, само се правио луд.
       Људи су стављали лову и те опкладе су лоше стајале по мене. На уложен долар на мене, могао си да добијеш десет.
       Матори црња из треће смене пришао ми је у свлачионици:
       -Покажи том говнару, човече. Кладили смо се на тебе.
       Изненадио сам се. Још увек је било шансе да добијем то црно маче.
       -Хвала момци. Сјебаћу малишу.
       -Узми нам лову.
       -После овог биће мањи од мишјег говна.
        Јебена фабрика је правила само ту једну врсту дискова. Смучили су ми се. Могао сам жмурећи да обрадим проклети диск. Имао сам у крви, месу и говнима цео процес.
        Уложио сам педесет долара на себе и одредио дан. Био је то четвртак. Тог дана опкладе су стајале осам према један против мене.
        Сики су односили моје комаде на мерење. После два сата имао сам седам одбијених комада, петнаест изгубљених минута. Нисам могао да га добијем овим темпом.
       Али, ускоро сам нашао склад. Све ми је полазило за руком. Појачао сам темпо.
       После четири сата све ми је играло пред очима. Био сам у кризи и успорио. Дошло ми је да све пошаљем дођавола.
       Људи су долазили да гледају. Бодрили су ме. Кладили су се против мене, али већина је желела да победим.
       Кепец је оличавао поредак и са својим схватањем дужности свима је газио по јајима. У његовом свету није било шкартова, зезања, људскости, само проклети терет на леђима.
       Сики су доносили црну таблу на којој је кредом био исписан резултат. После четири сата имао сам осамдесет и седам добрих комада. Био сам у заостатку двадесетак минута.
       Када је прошла криза, нисам превише бринуо. Јапанка ме је слушала и избацивала комад за комадом.
       После шест сати имао сам резултат од стотину тридесет и шест комада.
       Последњег сата нико више није бринуо о производњи. Цела смена се скупила око моје машине. Чак су и црње из треће смене дошли раније на посао.
       Човече, људи су навијали за мене. Био је то леп осећај. Нисам смео да их разочарам. Напросто сам летео. У том последњем сату избацио сам чак, двадесет и седам добрих комада.
       Завршио сам смену са стотину и осамдесет девет добрих дискова и четрнаест одбијених. Људи су ме окружили и тапшали по рамену. Малог сероњу нигде нисам видео.
       У петак сам покупио моју лову: пет стотина долара. Био сам звезда у јебеној фабрици. Гледали су ме са поштовањем.
        -Хеј Бобе, јеси ли се похвалио жени?
        -Ово њу више занима - показао сам на свежањ лове.
        -Ха, ха, ха. Са мојом је исто, Бобе.
        Кепец ме је оставио на миру. Мислио сам да сам га се решио.
        -Ко кога овде треба да обучава? - питао сам га, смејући се.
        Правио се да није чуо.
        Нисам био слеп. Тај човечуљак ме је мрзео из дна душе. Угрозио сам га на његовом месту. Ко зна, можда мене одреде за прву смену?
        Глупава фабрика је за њега била све. Мене није било брига за компанију и он је то знао. Али, сустигао сам га и сада смо трчали напоредо. Нико није знао како ће трка да се заврши. Предност је била на мојој страни: имао сам жену. Био сам породичан човек.
      Убрзо су дошли божићни празници. Компанија је сваке године организовала прославу. Тада смо добијали поклоне.
      Требало је да дођем са својом вољеном женом. Прво сам одлучио да уопште не идем. Али, желео сам тај поклон.
      Претходног Божића добили су јакне са грбом компаније. У пролеће, кад отопли, сви су се шепурили у тим јакнама.
      Радио сам месецима као коњ и сада сам желео тај поклон.
      Пало ми је на памет да нађем какву девојку и представим је као своју жену. Али, уопште нисам познавао девојке у овом граду. Имао је пет милиона људи, од тога половина жене, а ја нисам познавао ни једну! Требала ми је жена, а ње ни за лек.
      Једине жене које сам знао, биле су жене мојих земљака. Могао бих да позајмим нечију жену. Ипак, ни једна није била налик мојој жени.
      Телефонирао сам агенцијама које су изнајмљивале жене за пословну пратњу. Могао си из каталога да изабереш жену својих снова. Када ти досади, вратиш је назад. То је добро решење. Ипак, двеста долара плус трошкови за жену коју ниси могао да повалиш, било је превише.
      На прославу сам отишао сам. Тамо се скупило мноштво људи. Дошли су сви из прве и друге смене и Сики из треће.
      Хала је деловала нестварно без буке хистеричних јапанки. Столови и столице су били спојени на средини. Над њима шарени украси, сијалице, балони...
       Осећао сам се као на маскенбалу. Жене, деца и рођаци у необичној одећи из свих крајева света, све то се нагурало у јебену фабрику кочионих дискова која је наликовала на циркус.
       Добро је што нисам повео жену. Бринуо сам како би јој се допало моје радно место.
        -Хеј Бобе, где ти је жена?
        -Не осећа се добро. У другом стању је.
        -Честитам Бобе.
        Био сам запањен. Људи са којима никад нисам разговарао, питали су за моју жену.
         -Хеј Бобе, поздрави жену! - викала су и деца за мном.
        Кепец и ја смо дошли без жене. Он је није имао и то није скривао. Само сам ја нешто скривао. А компанија је желела да зна са ким има посла. Морао си да играш отворено, са обе руке на столу.
        Ускоро су сви знали за благословено стање моје жене. Примао сам честитке са свих страна.
        Разврстали су нас по сменама. Спазио сам кепеца, седео је са првом сменом, недалеко од шефова. Ноге су му висиле у ваздуху.
        Осмотрио је и он мене. Меркали смо један другога. Намигнуо сам му.
        После ручка позивали су људе преко микрофона. Људи су се одазивали и, уз аплауз, добијали своје поклоне.
        Прозвали су и мене. У кутији су били каблови за покретање аута са цркнутим акумулатором. Имао сам већ једне такве. Моја жена је добила комплет за шминку.
        Некако се и то завршило. Збрисао сам међу првима. Предамном је било осам дана плаћеног одмора.
 
        После празника наставили смо по старом. Кепец је пуцао од снаге, као и машине које су млатиле пуном паром. И на њима се осећао једнонедељни одмор.
        Био сам нерасположен. Одвикао сам се од диринчења.
        -Како ти је жена? - питао ме кепец.
        Погледао сам га: био је сушта љубазност. Да не поверујеш! Ја сам већ заборавио моју жену.
       -Превише бринеш о мојој жени.
       -Хоћемо ли је упознати идуће године?
       -Гледај своја посла, говнару.
       Осећао сам да нешто смера. Окренуо сам му леђа.
        Кепец је опет искрснуо испред мене. Кезио се као луд.
        -Знам твоју тајну - рече.
        -О чему ти то малиша?
        -О твојој жени која не постоји.
        Види ти њега! Изненадио ме је.
        -Сумњао сам од почетка.
        -Шта се то тебе тиче?
        -Тиче се господина Буроуза.
        То је био наш шеф. Управо је завршавао последњу шетњу кроз халу, пред одлазак кући.
        Зурио сам у кепеца. Имао је оно што је хтео. Видело се то на његовом лицу које је ликовало.
        Сео сам и запалио цигарету. Ништа нисам учинио. Било је узалудно и пустио сам ствари својим током.
        Нисам марио за компанију, ни за кочионе дискове. Нешто друго ми је било криво: више немам жену. Узео ми је овај мали скот.
        Била је то добра жена. Такву више нећу наћи. Знао сам то и био тужан због развода.
        Сутрадан, пре посла сачекала ме је писмена порука: вратили су ме на стару дужност у трећој смени. Потпис, господин Буроуз.
        Није се усудио да ме избаци. Знао сам и зашто: имао сам онај резултат од стотину осамдесет и девет добрих комада.
        Био сам шампион и није имао петљу да се суочи са мном у канцеларији.
        Женим се ускоро, рекао бих му, моја жена ће свакако добити тај божићни поклон од компаније. Ту нема грешке.
        Осетио сам олакшање. Јеби га, поново сам слободан. Управо сам се развео. Ништа није могло да се мери са овим осећајем.
       Могу да потегнем из пљоске, у потрази за сунцем. Можда ми се посрећи да добијем то црно маче.
       Ако уопште одем на јебено место. Нарадио сам се, човече.
 
                          (Одломак из романа 'Велико бекство')