Почела је да пада киша. Убрзо се претворила у крупне пахуље снега које су се брзо топиле.
        Возили смо се прекривени травнатим теписима. Држао сам један крај смрдљивог тепиха изнад главе, а други изнад Колетове ћеле.
        Нагло се дигао и ветар. Ништа необично за ову земљу. Могао си то да очекујеш.
        Али, ветар је разнео травњаке. Зауставили смо ауто и ваљали сву ону траву у бале на сред улице. Бале су отежале од прљаве воде која се цедила по нама.
        Возачи иза нас су стрпљиво чекали. Нико се није усуђивао да легне на сирену. Нисам мислио да имају разумевања. Знали су да не смеју да се каче два лудака у снежној олуји.
        Мали ауто је ускоро био пун блатњаве воде. Возио сам се и држао ноге на ветробрану. Били смо мокри и замазани од главе до пете. У тами је сијала величанствена седефаста шоља.
        Најзад смо се докопали мрачне, запуштене кућице. Била је сакривена у зеленилу. Истоварили смо мокре бале и покрили ауто.
        На улазним вратима Коле ми је рекао:
        -Моја жена тврди да сам јој убио сваку наду.
        -Кладим се да јеси.
        -Лаже! Ни мрава не бих згазио.
        Грохотом се смејао. Није ми било до тога. Био сам уморан, изгладнео, мокар. Вода је на неким деловима одеће почела да се леди.
        -Ако се напали на тебе, само напред – додао је на улазу у кућу.
        Отворио је врата и ушао сам за њим.
        -Не правим око тога никакву драму, да га јебем! Помогао си ми данас, а Бата Коле то не заборавља!
        Бата Коле! Чуј, како је великодушан. Нешто се крило иза овога. Бићу срећан ако преживим ноћ.
        Кућа је била затрпана биљкама, саксијама, жардињерама... Ничега другог није било. Лишће и гране су пузали на све стране. Као да сам залутао у стаклену башту! Руком сам морао да склањам биљке, не бих ли се некако провукао. Зидови и плафон се нису видели од толиког зеленила. Проклети лудак! Било ми је јасније откуд онолика трава у његовим колима.
        -Ово је смислила за мене, не бих ли смирио живце. Глупача је заборавила једну ситницу.
        Погледао сам га.
        -Ова проклетиња расте без престанка! Сада смо прогутани!
        Кидао је гране које су му се испречиле на путу и бацао их на под.
        -Кућа ми је налик на проклету џунглу! Шта она замишља? Да сам јебени Тарзан?
        -Не верујем.
        -Био сам некад. Сад више волим да се напијем - потапшао је своју трбушину.
        Најзад смо се пробили до салона. Бледа и непривлачна девојка лежала је на каучу који се кочоперио на средини собе и кроз лишће буљила у телевизор.
        Била је млађа од њега, можда и двадесет година. Изгледала је исцрпљено, са непојмљивом досадом на лицу. Око очију је имала тамне колутове. Коса јој је била густа и рашчупана у свим правцима. Није баш држала до свог изгледа.
        Није нас ни удостојила погледа. Буљила је у телевизор који се назирао кроз жбуње. Одахнуо сам. Нема ни говора да ће се напалити на мене.
        -Горе су собе и купатило - добацио ми је и завалио се онако блатњав, у одрпану фотељу наспрам своје жене. Пружио јој је неотворену боцу вина коју је мазнуо од дебелог. Рекао је нешто на француском.
        Оставио сам их и попео се степеницама на горњи спрат. Овде није било глупавог зеленила. Не волим да спавам у зеленилу. Замишљам мноштво бубетина које гамижу около, чекајући да заспим да би се сручиле на мене. Језа ме хвата од тога.
        Отворио сам прва врата. У соби је био брачни кревет и мноштво разбацаних женских ствари.
        Затворио сам та врата и продужио до следећих. И тамо је био велики кревет, али на њему су лежала два типа. Били су то мршави, кошчати момци. Један се испружио к'о од мајке рођен. Имао је дугу косу и ухватио се за јаја кад сам бануо. Буљили су у телевизор.
        Онај други, наг до појаса, лењо се окренуо и погледао ме. Намигнуо сам му саучеснички и затворио врата. Надао сам се да није мислио на ову собу.
        Трећа врата су водила у купатило.
        Умио сам се, олакшао и вратио у приземље. Дуж зида су се, као степенице, спуштале урамљене фотографије.
        За сваки степеник, по једна фотографија. Разгледао сам их. Неизоштрене, црно-беле фотке са пуно таме и изобличених лица. Да ти се смучи, док сиђеш. Или се попнеш. Старомодан сам: волим једре, разголићене жене на плажи. Ако нема жена, добри су и коњи у трку.
        Без обзира на мој укус, једно је било сигурно: неко је у овој кући био уметник. Надао сам се да није Коле. Било би сувише. Не бих то поднео.
        -Тамо су неки момци.
        -Да га јебем!
        Обратио јој се. Одговорила је кратко, не скрећући поглед са телевизора.
        -Кућа ми је пуна педера.
        -Што трпиш то?
        -Један је њен брат из Монтреала. Чим ми уђе у кућу, скине се го и тако шета по кући.
        -А онај други?
        -Откуд знам? Можда је нагузи чим окренем леђа. Не можеш да будеш сигуран.
-Ех...
        -Зајебао сам се са овом кучком. Пази шта ти кажем, чувај се Францускиња.
        -Припазићу.
        -Слобода је за њу да се јебе са ким хоће, а да ја то мирно гледам.
        -Чије су фотографије?
        -Какве фотографије?
        -Оне на зиду.
        -Њене су, о томе ти и причам. Фотографише лудаке док једу, спавају, онанишу...
        -Разумем.
        -То је забрањено, али она се сналази. Набавила је микро камеру и сад се игра шпијунаже. То ти је брак: бринеш о слободи своје жене.
        Био је задовољан својим закључком. Поново јој се обратио. Вероватно је превео своју мисао.
        Није му одговорила. Упорно је буљила у телевизор. Постајао сам нестрпљив. Вода се цедила са мене.
        Нагло се нагао и повукао је за косу. Из те косе излете нешто, прхну испред мог носа и нестаде у шипражју. Нисам могао да верујем! Личило је ноћног лептира.
        -Јебем ти! Каква је то буба?
        -То је колибри! Имам их пуну кућу.
        Осврнуо сам се. Нисам видео ни једног. Притајили су се...
        -Те птице јој се гнезде у коси  и серу по глави.
        Девојка се окренула и погледала ме. Прснула је у смех. Мора да сам личио на једног од лудака са степеница.
        Коле је поново покушао да је дограби за косу, али измакла се, смејући се још јаче. Када ју је смех прошао, попили смо пиће. Још увек сам стајао у густишу прљавог и слабо осветљеног салона.
        Пио сам вино, помирен са судбином. Овај човек је постао моја судбина. Био је неумољив и преостало ми је да се надам да нећу завршити у честару.
        -Иди доле у подрум. Она буљи у јебени ТВ до зоре.
        -Има ли нешто за клопу?
        -Наћи ћу.
        Дигао се и замахнуо руком кроз ваздух, покушавајући да спљеска колибрија. Али, та птичица је била као сенка.
        Сишао сам низ степенице и упалио светло. Прашњави подрум је био затрпан гипсаним украсима, деловима фонтане, парчићима зидних орнамената, а био је ту и један гологузи анђео са сломљеним крилцима и мини стуб у грчком стилу. Јефтине копије прошлости, папазјанија грађевинског кича, ђубрета и старих ствари.
        За мном је дошао и Коле. Донео је похабано ћебе и хамбургер. Био је хладан и тврд као ђон, са увелом салатом и траговима мајонеза.
        -Има ли нешто друго?
        -То друго не постоји!
        Био је у праву: говна или смрт.
        Разапео је мрежу изнад гипсаног крша.
        -Овде се завучем када ми дојаде жена и зеленило.
       Покупио је остатке јела и отишао. Скинуо сам мокро одело са себе. Чак су ми и гаће биле натопљене смрдљивом водурином.
       Увалио сам се наг у мрежу. Било је вруће као у сауни. Проклета мрежа ми се усецала у леђа. Лежао сам на леђима и посматрао реку жица, цеви и каблова која је увирала у кућу. Немам ништа против тих жица. Само сам помислио како човек више не може без њих.
        Окренуо сам се на стомак. Јаја су ми пропала кроз рупу на мрежи. Био је то спас за њих.
        Покрио сам се ћебетом и заљуљао.
        Зурио сам у сопствена јаја. Ето их у ваздуху, бескорисна и смешна, отегла као мамац.
        Одвратио сам поглед: са хрпе ме је гледала гипсана глава. То је копија у старогрчком стилу. Великим, празним очима пратила је лук који су описивала моја снуждена јаја.
        Овално, нежно лице са малим, напућеним уснама. Танак и разбијен нос. По коси бих рекао да је то глава младе жене.
        Гледала ме је укочено и строго, та бела глава. Помало ми је непријатно од тог погледа.
        Нисам заслуживао толику пажњу. Моја јаја још мање. Али, зурила је нетремице. Поглед јој је пркосан и радознао. 
        Можда никад није видела голог мушкарца?
        Моја муда су описивала путању жалости у ваздуху, као клатно.
        Задремао сам. Пренуо сам се, поново се суочивши са грчком главом. Кладио бих се да јој је поглед сада подсмешљив.
        Ништа нисам могао да учиним поводом тога. Наставио сам да споро откуцавам смежураним клатном.
        Било би тешко побећи од те главе, помислио сам пре него што сам опет пао у сан.
        Био је то чврст сан, без слика. Могао је да буде и Смрт. Није овог пута. Али, близу, рекао бих.
        Тргао ме страх, нагло ме преплавивши.
        Био сам знојав и напола укочен. Бацио сам поглед. Моја јаја су висила на истом месту. Нико их није откинуо. Могао је са лакоћом. Имао сам среће.
        Гипсана глава је још увек бесано зурила. То ме је умирило, мада нисам знао шта је у њој. Можда ми се смејала или сажаљевала, али веровао сам јој после заједничке ноћи.
        Понећу ову главу са собом у гаражу и ставити је у пилотску кабину. Нек' ме одатле држи на оку.
        Сијалица је очајнички горела у глувој тишини. Са напором сам устао и обукао се. Одело се осушило и отврдло. Нашао сам кесу и стрпао главу. Попео сам се горе.
        Напољу је свитало. Снег је вејао у густим слаповима. То ме је обрадовало. Отворио сам прозор. Снежне пахуље су нахрупиле са хладноћом.
       Коле је хркао на каучу, опкољен зеленилом. Лежао је наг као клада, напола прекривен прљавим чаршавом.
       Притворио сам прозор и попео се на први спрат, разгледајући фотке на степеницама. Знао сам да су то лудаци и било ми је смешно.
        Каква урнебесна радост на глупом лицу! Недостижно и чисто!
        Соба од Колетове жене је била отворена. Бледа девојка је спавала са главом крај пепељаре која се тихо димила. Њено смирено лице и светлост јутра имали су исту боју дима.
        Испљускао сам се водом, испишао и вратио у приземље. Сео сам у фотељу са главом у крилу и запалио цигарету.
        Посматрао сам уснулог Колета.
        Бата Коле, краљ! У сну, лице му је изгубило напет и подмукао израз. Сад је то безазлено, скоро дечачко лице.
        Побећи ћу од њега, још данас. Учинио бих то одмах, али били смо затрпани снегом.
       Колибри је прхнуо с краја на крај собе, лаган као дах.
       Ко би рекао да је то птица!
       Коле се промешкољио и дубље завукао под танки покривач.
       Затворио сам прозор. Нисам желео да се пробуди.

​ 
                (Одломак из романа 'Велико бекство)