Од ране зоре ме је пратио необичан мирис у ваздуху. Смрад цркотине, али чудан, благ, скоро пријатан, какав досад нисам осетио. Реком су плутале којекакве лешине после надошлих бујица, пси, мачке, повремено свињче, једном чак и крава.
Понекад се закаче за сајле које држе понтоне и тад сам морао да им приђем чамцем и чакљом покушам да их одгурнем даље низводно. Смрад је незамислив!
 Црвљива трупла, дошла ко зна одакле, распадала су се под оштрим врхом чакље. Морао сам да научим да закачим костур из прве и снажно повучем лешину у матицу која ће га однети даље, низводно, другом јаднику који ће је приметити за викенд.
Његова жена ће тада да запуши нос и прекори га за то срање од сплава за који је дао последњу уштеђевину. Деца ће већи део дана одбити да се купају у тој кужној води. Биће срећан ако га не оставе самог са големом количином меса спремног за роштиљ који ће сви одреда са гађењем одбити. Срећом, тих кућица је само неколико, остало су кафићи,  ноћни клубови са вип гостима осетљивих носева!
Или поквари посао ресторану на води! Још ако се закачи ноћу кад не можеш да га нађеш, пропаст! Гости су бежали главом без обзира, не плаћајући већ наручено.
 
Осмотрио сам хрпу ђубра која се закачила преко ноћи. Ништа нисам приметио, никакву цркотину. Али мирис је остајао и пратио ме. Имао сам посла и престао сам да обраћам пажњу.
Испратио сам сина у школу и скокнуо до пијаце. Кад сам се вратио, у марини је љуштио пиво, стари Доктор. Имао је свој кључ од улазне капије.
Нисам му ни знао право име. Био је лекар у пензији и повремено је посећивао марину, због реке.
Знали смо се годинама. Доктор је доајен реке. Стари шмекер који је у млађим данима имао неколико бродова. Под млађим подразумевам непознато речно мерило: кад више не можеш да извучеш своје сидро, остарио си! Батали пловидбу.
Доктор је послушао овај савет пре пар година и продао свој последњи брод. Рекао бих да је Доктор близу осамдесетих. Можда и пребацио?
Био је познат и по још нечему: све своје бродове је направио сам! Својим рукама и то од дрвета.
Доктор је волео добро дрво. Дуго је разгледао даске од смрче или јеле, бројао чворове и одвајао оне које ће му послужити за труп од оних које ће искористити за унутрашње преграде. Све су то били лепи речни кабинаши од пуног дрвета, дужине око шест-седам метара. Доктор их је годинама гладио, лакирао, дотеривао. Месеце прављења смењивале су године пловидбе по реци. А онда изнова.
Увек је био сам. Никог није трпео да му помаже у градњи. И пловио је сам, мада сам начуо да има жену и ћерку која је лекар као и он и живи у Швајцарској, одакле је и сам дошао пре много година. Нисам га никад питао. Осећао сам да не жели о томе.
-Јел осећаш ти овај мирис? – каже ми, док сам одлагао намирнице.
-Од раног јутра.
-Не знаш чији је?
-Нисам успео да га одредим.
-Зови полицију.
-Зашто? – забезекнуо сам се.
-Ово је мирис утопљеника.
Буљио сам у њега у неверици.
-Позови их кад ти кажем.
-Где је? – промуцао сам. Никад још нисам видео утопљеника, мада сам годинама на реци. А он је ипак Доктор. Лекар.
Показао је руком неодређено на оно острво ђубра које је река нанела преко ноћи.
-Нека га они нађу.
Заустио сам да га још једном питам да ли је сигуран, али његово старо, сталожено лице је зрачило таквом сигурношћу, да се нисам усудио. Отишао сам у контејнер и окренуо 92.
-Река је нанела непознат леш на наше понтоне – објаснио сам.
Питала ме је за власника марине. Добро би било да је ту, каже. Обећао сам да ћу га позвати.
Убрзо је у марини била гужва. Полицајци, иследници, речна патрола, патолози у белом.
-Где је? – пита ме један од оних у белом са маском на лицу.
-Немам појма – кажем.
Одмерио ме је сумњичаво.
-Нисте нас ваљда звали само због овог мириса?
Окренуо сам се да их упутим на Доктора, али он је у оној гужви нестао.
Ох мајку му, да не испадне срамота! Толики људи, толико возила, а све на основу сумњиве дијагнозе носа остарелог доктора! Претрнуо сам.
У то је стигао Мики, власник марине и скинуо терет са мене. Сви погледи су били упрти у њега.
-Људи, он је лекар, стари речни вук, не верујем да је погрешио – кажем.
Погледали су ме презриво. Упропастио сам им дан у канцеларији.
Неколико полицајаца се ипак укрцало у наш рибарски, метални чамац. Њихов гумењак би брзо био пробушен у густишу ђубра.
Минути су пролазили у напетом ишчекивању. С муком су веслали разгрћући испреплетене гране, одгуравајући тешка дебла даље низводно. Пребирали су по пластичним кесама, одбаченим, пробушеним кантама, нагорелим даскама, одгуривали металну бурад, пробушене лопте...
Веровао сам у старог Доктора. Био је чудак, усамљеник, али знао сам да ако ико познаје реку, онда је то он. Није био рибар и није познавао њено дно, али ћуди реке, њен ток и матицу Доктор је познавао боље од икога. Доктор и ја смо провели неколико сезона заједно, доле на Ђердапу.
-Немој ту да сидриш – каже ми – Ту је била шума пре бране. Ланац ће да се заплете око дебла и мораћеш да га одбациш.
Или:
-Овде је добро - каже ми другом приликом - Ту је некад било гробље, однели су надгробне плоче и сандуке и преселили их горе на брдо. Сад је доле земља и сидро држи одлично. И  није проблем извући га. Без костура!
Познавао је сва та места дуж Дунава. Дунав је био његова река. Опасан, ако не умеш са њим. Подозревао сам да се вратио у Србију због те реке.
И бродова.
Од њега сам много научио о Дунаву. Мој брод има газ од метар и по, са две тоне олова у кобилици. Свако насукавање кад пловиш низводно је било стресно. Морао је неко да дође и извуче те из глиба. И тај неко је морао да има снажан мотор и моћан пропелер. Такви су радни бродови и морао си да платиш. А често и сачекаш неколико дана.
Изгубили смо сваку наду, кад се заорио узвик. Нашли су нешто!
Пришао сам и угледао, тик испод површине воде, шаку чији рукав се закачио за грану на деблу. Била је то рука, млада, женска рука!
Окренуо сам се и удаљио. Нисам могао да гледам како обављају свој мучни посао.
 
Кроз прљави прозор контејнера, Мики и ја смо угледали у магновењу, млад женски леш, док су га полагали у црну врећу...

                 (Одломак из романа ?Испод моста')






​