Моја жена мене воли највише на свету.
А још више воли свој телевизор. Свој, јер у нашој кући свако има свој посебни прозор у свет.
(Осим нашег сина, он има телефон који је паметнији од њега. Њега тв не занима, као ни књиге. Сва памет му је у мобилном.)

​Боље тако него да се разводимо или, још горе, свађамо.
Сваки свој слободан тренутак, а такви преовлађују, не рачунајући дремку, проводи зурећи у тв.
Вести, храна и здрав живот су њене теме. То сте већ знали. Поменуо сам то много пута.
Деси ли се нешто у свету или, не дај боже, код нас, моја женица укључи тв, радио апарат и интернет. Слуша све то заједно у исто време. Ако тад уђеш у њену собу, имаш утисак да је свет отишао дођавола.
Хистерични гласови, одјекују, чује се врисак, мудре речи коментатора и свих осталих паметних кад се ствар већ догоди, ори се српски, енглески са америчким и британским акцентом, Раша тудеј, чак и се чују и Талијани којима је све зајебанција, судећи по начину на који говоре и кревеље се. Као и мени, уосталом.
Погледаш ли слике на тв-у и лап-топу, јасно ти је да је почео смак света.
Зато и не улазим у собу моје жене кад су срања у свету у току. На мом тв-у окренем спорт и гледам фудбал. Није важно која је лига, енглеска или још боље шпанска, ма може и турска, чак и кинеска! Док је фудбала, сигуран сам, нема пропасти.
У мирна времена, којих је све мање, из собе моје жене оре се гласови кувара. Момци и девојке из свих крајева света готове ђаконије да ти вода пође на уста. И како после да не скокнеш до кухиње и нешто не ћалабрцнеш?
Ја више волим порниће.
Ако се не дај боже не осећа најбоље или, још горе, нешто је боли, тад на сцену ступају свезнајући доктори, Фит, Оз (ваљда по оном чаробњаку из Оза), врачеви, надрилекари, вештице... Оре се савети, не знаш који да изабереш!
Дал' да држиш ноге у ладној води 30 секунди или да переш препоне врелом па леденом водом, или да дубиш на глави 15 минута док ти се памет из гузице не врати у главу, где јој је место, ко би то знао?
Не зна ни моја жена, па испробава све редом. Тад ме је страх да банем у њену собу. Поглед ми скрене ка плафону. Можда се окачила на лустер по савету неког гуруа са Блиског или Далеког Истока? Јер, забога, физичка висина те враћа оној духовној! А где ћеш вишу тачку у кући од лустера?
(Попети се на кров баш и није препоручљиво по саветима ових мудаца, како их поспрдно, на љутњу моје жене, зовем, може човеку да се заврти у глави од толике духовне висине, а онда је близу да се стрмекне на улицу, било физички, било духовно. После свега, ако падне тужба од преживелих, није добро за емисију. Добро учвршћен лустер је ипак боље решење.)
Без љутње, али нема горе особе од моје женице кад јој нису све козе на броју.
Мислим здравствено. (Јел' ти сад лакше?).
Тад се усука у себе и телевизор, ни пете јој не видиш!
Нема разговора, нема ручка, секса, ничега! Док не оздрави. А то, богами, уме да потраје. Јер не ради се само о томе да престане да кашље или кркља или слини, сузи, боли и шта ти ја знам.
Tреба повратити разбијено поверење у себе и своју моћ спрам пропадања! А то ти је, бато, подвиг од кога нема већег. Пробај, па ћеш увидети.
Мени то не пада на памет.
Довољно сам се нагледао.
Моје женице.
Сумњам да су све остале боље...
Знаш како каже мој ујак?
Све су ти то иста говна!
Мислио је, наравно, на нешто друго чега се и не сећам.
Али мисао је универзална, признаћеш.

                 (Одломак из романа 'Моја женица')