Пре неки дан спазим у клоњи некакав пластични степеник.
Шта је сад ово, помислим у себи. Пренизак за седење, не личи на мердевине. Окренем га, плитак и за канту. Висок око двадесетак сантиметара.
Одустао сам. Нема шансе да схватим шта је моја женица намерачила. Мораћу да је питам.
То сам и урадио, али тек пошто је прошло пола дана. За мене су њене намере као квиз у коме увек губим. Али, не одустајем.
-То је степеник за велику нужду – објасни ми.
-Степеник за срање! А где је рупа?
-Није за твоју гузицу, него за ноге.
-Какве везе имају ноге са срањем? Само сметају – сад сам већ забринут.
-Е, па видиш, имају. Не тако давно, људи су то обављали у шуми, ослоњени на пете.
-И брисали се са лишћем. Али данас немамо ни шуму, ни лишће и далеко смо од пета!
-Нема везе са брисањем. Обрати пажњу на положај тела.
-На шољи или у шуми?
-Добро, заборави шуму и сети се чучавца.
-Сећам се, имали смо то у војсци . Било је напорно.
-Човек то ради у шуми и чучавцу вековима, а на шољи тек педесетак година, мислим код нас у Србији.
-То се зове напредак. У Јапану данас греју даску, млаз ти пере гузу одабраним притиском, суши топлим ваздухом и све време ти свира музика коју волиш.
-Ништа то не вреди! Тело је навикло на шумски положај.
-Јеби га, исереш се на оба начина. У чему је фора?
-Поента је да тело то темељније обави у чучавцу, док је гуза близу петама.
-Е сад разумем! Са степеником ти приближаваш пете гузици!
-Схватио си, најзад!
-Зашто онда тај степеник није виши?
-Због стомака. Постаје непријатно.
-Дебелима је све непријатно.
-Свима је непријатно! Постаје гимнастика!
-И засраће јаја! Мораћу да их држим у руци!
На ову примедбу се окренула и отишла у своју собу. Тамо ми је забрањено да је пратим. Без дозволе...
Ето видиш како се моја женица чврсто држи традиције. И још тврди да се тако боље искењаш и дуже живиш. И здравији си. А све због глупог пластичног степеника.
О, не зауставља се она само на степеницама. Та би ратовала због Косова. Мислим, ја бих морао то да радим, јер она захтева.
-Нећемо ваљда ЊИМА да оставимо наше цркве!?
Тако је моја женица у исту раван довела пластични степеник и Дечане. Мени то не иде у главу. Бар засад...
Покушао сам да јој објасним да смо сами криви, на челу са Чарнојевићем. Требало је он да мисли, ако не на Дечане, оно на Пећку пеатријаршију. Човек је одустао, иселио се и повео народ. И сад, ми да се вратимо!
-Зато се и селио да би имао ко да се врати! – објашњава ми моја женица.
Покушао сам да јој објасним научним чињеницама. Непознато је у природи да су пацови дођоши икад отерали домаће пацове.
Није вредело. Обрнула је моју примедбу. Шиптари су били и остали дођоши, а Срби домаћи пацови. Сад не знам како су се у тим експериментима котирала бројна стања?
У сваком случају, у питању је срање.
Видећемо...
(Одломак из недовршеног романа 'Моја женица')
