Баде мантил ме подсећа на болест, одустајање, немоћ...
Баде мантил ме подсећа на смрт.
А моја жена их има три! Или четири, ако урачунам и онај који је купила мени, а који никад не носим. Чак ни после купања.
Али зато их моја жена носи и мења редовно. Права парада баде мантила. Розе, на цветиће, беж, а онај мој је тамно плави са љубичастим ромбовима...
Смрт има безброј облика, али облик баде мантила је један од најопаснијих. Подмукао, прикривен, наизглед невин!
Превариће већину! Ужаснут сам кад се појави предамном. Бојим се да та ужаснутост не пређе и на моју жену. Мислим да онда не би било излаза за мене.
За сада се борим као лав. Кад се моја жена појави у баде мантилу, попијем пиће. Онда још једно. Замишљам да испод тог проклетог комада одеће нема ничега. Ни гаћица, ни бруса, ни моје жене...
Остаје ми само да попијем још једно и посегнем руком испод...
Па шта буде...
(Одломак из недовршеног романа 'Моја женица')
