Најзад мало мира у кући за мене. Женица ми се разболела!
У питању је непозната болест, срећом, са тихим симптомима. Нешто око средњег ува, можда и унутрашњег. У сваком случају, умешана је Еустахијева туба.
Пре подне сам последњих недеља сам у кући. Каква радост! Син је у школи, а женица прогања специјалисте за ухо, грло и нос. Мада је у питању само ухо.
Ни један јој није помогао, до сад. Не чује добро, има притисак у уху, повремено је боли... У питању је закречење, гној, лимфа, шта ли?
Ипак, ова слобода има цену. Потрошила је богатство на лекове. За инат, нема ни једног од тих лекова у кућним залихама у сандуку испод мог кревета. Већина су суплементи, витамин Ц, магнезијум са цинком, GeloMyrtol, и то не обичан него forte, rinopanteina, могао бих да набрајам те звучне ваћарије цео боговетни дан! Али, кад си болестан или тако умислиш, јеби га, поверујеш у свашта.
То је моја женица сместила испод мог кревета, на сигурном, јер зна да ја не трошим лекове. Ако ме заболи глава правим се да је немам. Ако не успева, седим у мраку док не прође, гадура.
Не верујем у лекове. Цивилизацијска научна надобудност може да превазиђе природу. Моја женица тврди да ми је лако тако да тврдим, јер никад нисам болестан!
Каже да је тајна у мојим сељачким генима од предака, одраслим на ливади, у шуми, планини, покрај потока. Да не помињем краве и овце, домаћу ракију и бели лук! Парадајз и гњецаве јабуке.
Убеђујем је да су ми се лекови смучили јер сам од њих оглувео на једно уво у својој другој години. Био сам код бабе и деде у селу и добио упалу плућа. Одвели су ме у болницу и тамо су ми кркнули инекцију стрептомицина. (Не каже народ за џабе, убиствен к'о стрептомицин, али то је било тек после мог оглувљавања. Можда сам допринео?).
Дакле, показало се да један од стотину оглуви или ослепи од тог лековитог срања. Запало баш мене. Не превише, нисам ишао у специјалне школе, мање више је било у реду, већина професора се дере на часу. Имао сам проблема само са једном професорком философије, говорила је тако тихо, а онда још тише после мојих захтева да појача.
Нисам јој замерао. Подозревао сам да је то философски став који сам морао да поштујем. До правог знања се не долази драњем, него тихо, тише...
Највеће тајне се тихо изговарају. Ваљда зато нема тајни за мене. Наглувост ме је усрећила.
Захваљујући наглувости мој брак је дуговечан. Једино тако могу да објасним што и дан-данас волим моју женицу.
Код ње је супротно.. Каже да је одрала глас захваљујући мени. Промукла и најзад одустала.
Не знам шта то значи. Не чујем је...
(Одломак из недовршеног романа 'Моја женица')
