Имао сам пуне руке посла: чекао бокс на телевизији, кувао ручак. Надгледао бубашвабе. Надао се да жена са големим гузовима закуца на моја врата.
        Био сам у послу до гуше, када су ме позвали.
        Ипак сам одлучио да одем. Џони је рекао да пива има у изобиљу.
        Радио сам то због пића. И због жена. Правио будалу од себе. Људи су буљили у мене као у вашарског мајмуна. Није ми то тешко падало.
        Људи одважно излажу велике ствари, громке речи. Очекују од тебе да их саслушаш. Немам ништа против, ако има шта да се попије и поједе.
        Не дајем пет пара за њихово мишљење. Испијали смо наша пића орошена капљицама врелог даха. Ствари је требало истерати на чистац.
        Људи ме нису волели. Али, нисам волео ни ја њих. Зурим подсмешљиво  око себе, док се не ушљемам. То је јаче од мене.
        Сада су ме звали да дођем. Мора да је негде запело.
        Искључио сам шпорет и склопио свој 'Српски кувар'. Ту раскупусану књижурину добио сам од неког шаљивчине, када сам напуштао земљу. Нисам ни сањао да ће ми постати једна од најважнијих у мојој невеликој библиотеци.
        Листао сам је са занимањем. Забавна књига, да не поверујеш! Ево шта каже за мој сутрашњи ручак:
        Српски кисели купус за десет до дванаест особа (нема шта, сви су на окупу): 1кг говеђег меса, два свињска папка, једно СВИЊСКО УВО...
        Помирио сам се тим да у овом делу света ником не пада на памет да кисели купус. Забрањено је! Платићеш казну, ако те намиришу! Али, заинатио сам се да мој ручак буде са тим СВИЊСКИМ УВОМ! Проклето свињско уво није случајно у лонцу! Без ува, то нипошто не би био исти ручак. Онај који ће утолити глад у мени.
         Уши се одсецају као трофеј, у знак победе или понижења. Баш такав ручак сам спремао и чекао бокс на телевизији. Упорно се надао оној гузатој...
         Проклето уво ме довело до очајања. Два дана сам обијао радње, тражећи пар свињских ушију, да не будем ситничав.
         Матори Јеша код кога сам прво ушао, зинуо је у мене, као да не верује својим ушима.
         Затим се изгубио кроз задња врата. Понадао сам се да је отишао да ми спакује те уши.
        Часак касније, појавио се са целом породицом: њих десетак, све један другом до ува.
        Љубазно је тражио да поновим шта хоћу. То сам и учинио. Посматрали су ме ћутке.
        Најзад сам руком дохватио своје уво и извукао га.
        Није помогло. Нетремице су зурили у мене, као да нешто очекују. Немам појма шта би то било. Ти Јевреји имају ружна сећања...
        На улици ми је пало на памет да је Јеша разумео да хоћу његове уши. Постројио је породицу да изаберем...
        Кинез преко пута је подигао обрве и одмахнуо главом. Није изгледао импресиониран. Чуо сам да ти Кинези свашта једу. За њега свињске уши и нису бог зна шта. Вероватно их је већ појео.
        Код Арапа су ме избацили напоље. Умало се нисам потукао. Појма нисам имао да они у својим ћумезима не држе ни четке од чекиња. Свиња је прљава, урлао је за мном, док сам излазио натрашке. Као да ја то не знам... Уосталом, опрао бих те уши.
        У радњу Индуса нисам се ни усудио да уђем.
        Да је у околини била каква српска или немачка радња, чова би ме лепо упитао:
         -Колике уши желите? Длакаве или ошурене?
         Баталио сам свињске уши, бокс, кување, бубашвабе, наду да ће се на мојим вратима појавити жена из снова и отишао на тај семинар код Џонија у стану.
         Џони, пређашњи Јован, а још пре блесави Јово, недавно је емигрирао у Канаду са својом женом. Доселио се у моју зграду, на трећи спрат, у стан одапелог старкеље. Подмладили су цео спрат. И целу зграду.
         Кад се прочуло да му је жена лекар, то је изазвало одушевљење. Сви су се трудили око младог емигрантског пара.
         Џони им није рекао да је његова жена без праксе. Имао је своје подмукле планове, а ова зграда је била право место за то. Старкеље су могле мирно да спавају.
         Лекари измузу стотину и педесетак хиљадарки годишње од својих пацијената. Та бројка му је променила живот. Завртела му и оно мало памети што је имао.
         Сањао је тај новац. Само је о њему говорио. Бројао га, расипао, поново бројао.
        Проњушкао је около и пронашао још неке српске лекарке које су емигрирале у Канаду. Основао је клуб затвореног типа са само једним циљем: домоћи се тих хиљадарки! С обзиром на моја примања, чудо да сам био позван.
         Уредио је жени собу за учење са големим писаћим столом, зеленом лампом и тешким завесама. Сам је спавао на угаоној гарнитури у дневној соби, често не скидајући одело.
         Мозгао је како да намакне новац, док не стигне главна лова. Био је препун идеја.
         -Не можеш ништа сам - вајкао ми се.
         То је значило да хоће да ме увуче у своје замисли. Досађивао ми је. Долазио је сваки дан и гњавио ме са својим идејама.
          -Стари, хајдемо на коњске трке - бупнуо је једног дана.
          -Шта ћеш тамо?
          -Осећам да је  данас мој срећан дан.
          -Јеси ли био раније?
          -Нисам сигуран ни да ли сам коња видео, осим на телевизији.
          -Па како то замишљаш?
          -Па нећу ја да јашем! Ојадићу их у кладионици, данас је мој срећан дан.
          Одвезли смо се на хиподром. Тамо је врило као у кошници. Људи су се грозничаво тискали око монитора који су висили на сваком кораку. Нико заправо није ни знао где је стаза са коњима. Буљили су у бројеве.
          Мрзим да гледам телевизију и спустио сам се до стазе. И тамо је била гужва, ниси могао да приђеш огради. Људи су урлали и млатили рукама, не обраћајући пажњу на оне около.
          Обазрео сам се око себе. Ниједан није био људско биће. Проклети сан их је смождио.
          Могао сам да се испишам на сред травњака, нико не би приметио.
          Нашао сам се у паклу, међу избезумљеним лицима која су горела у врелини сопствене жудње.
          Џони се брзо уклопио. Лудило га је понело као набујала река. Уложио је паре и грозничаво очекивао резултате.
          Трка је најзад почела. Крај је дочекао скочивши на моја леђа. Још сам добро прошао. Могао је да ме мамуза до циља.
          На екрану су већ треперили бројеви за следећу трку. Поново ваде лову из џепа. Нада и очајање су се смењивали филмском брзином.
         Нисам имао жељу да се укључим у полуделу вртешку. Патим од несанице. Готово је са мојим сновима.
         Џони је убрзо изгубио своју лову.
         -Стари, позајми ми за ову трку.
         -Одјеби.
         Никад није враћао паре. Играо је на двадесетице. Није имао појма о коњима, систему. Био је губитник. Ово је игра у којој мораш против осталих. Где сви нагрну, ти окрени на другу страну. Он је радио супротно. Ишао је за мноштвом, као омађијан.
         Ипак, имао је жену докторку. Рачунао је на то.
         Искамчио ми је петака за последњу трку. Ставио је паре на коња са најлуђим именом: Гледај ми у гузицу!
         Ни то није помогло. Још једном је завршио на мојим леђима...
         После неколико дана опет је био на мојим вратима, умазан бојом за зидове.
        -Стари...
        -Шта је сад?
        -Хајде да кречимо зидове старкељама. Посла к'о плеве.
        Управо је радио на свом стану.
        -Добра идеја - рекох. Постао сам лукавији.
        -Старци ме обилазе. Хвале мој рад.
        -Нема проблема, али прво заврши са својим апартманом.
        Није још завршио. Никад неће ни завршити. У купатило не можеш да крочиш од канти са бојом, четки, полупаних гипсаних украса... Све то чека боље дане.
        У међувремену, њушкао је по згради, држећи отворене очи и уши. Слободно је улазио у сваки стан. Са свима је био на ти. Напамет је знао здравствени билтен матораца и типовао коме ће од њих да позли због врућине, магле, сунчевих пега, високог притиска...
        Када би се то најзад догодило, довлачио је жену, пре него што стигну кола хитне помоћи. Гурао ју је пред собом, док се снебивала. Брбљао уместо ње, док је црвенела због лошег енглеског.
        Џони је био неумољив. Рачунао је да ће ова пракса брже довести до обећаних хиљадарки.
        -Деда, ништа не брини, погледаће те моја жена!
        -Али позвали смо помоћ.
        -Никад не знате са тим барабама!
        Џони је већ изручио садржај женине торбице на кревет.
        -Нећемо да дозволимо да се деди нешто деси!
        -Молим вас, удаљите се до врата и без гужве - растерао је најближу родбину.
        -Деда, моја жена ће ти удахнути живот о коме ниси ни сањао!
        Тутнуо јој је стетоскоп у руке и гурнуо ка кревету. Деда се помирио са судбином.
        После нечег што је личило на преглед, Џони је опет преузимао иницијативу:
        -Знао сам да ћеш нас све надживети! - притом га је мушки опаучио по леђима.
       Некако у то време стигла је и хитна помоћ. Али, Џони је већ обавио посао. Деди је било боље...
       Једном ме је заболело грло и одмах је довео своју женицу.
       -Сад ћемо ми то да погледамо - рече ми, лажно  забринут.
       -Не зајебавај се са мном. Нисам ти ја старкеља из комшилука.
       -Стари, ти си ми друг!
       -То ме и брине.
      Оптужила ме је да имам тумор на грлу. Захтевала да оставим дуван, алкохол, секс...
      Од тада сам здрав као дрен. Брине ме Џони. Сваког јутра и вечери добије пилулу. Не усуђујем се да питам од чега болује...
      Једне ноћи одвео сам Џонија у Тропикану, бар са голишавим лепотицама у коме је Вук радио као избацивач.
      Добио је капиталну идеју: мушки стриптиз! Ето где лежи лова, понављао је целе вечери, не обраћајући пажњу на лепотице на бини.
       Загрејао се за то.
       -Кад замешам, старке ће да ми напуне гаће стоткама!
       Мислио сам да се шали. Ма какви, Џони не уме да се шали! Озбиљнији је него икад: док његов женица учи енглески, закључана у соби, он, у гаћама, вежба пред огледалом. Њише куковима, врти гузицом. Није имао касетофон и давао је себи ритам, пљескајући се по бутинама.
       Позвао ме да видим како напредује. Нисам веровао да је дотле дошло. Имао је на себи гаће од имитације леопардове коже.
        -Дао сам педесет долара за глупе гаће.
        Замешао је. Десном шаком се неспретно хватао за јаја.
        -Шта мислиш?
        -Можда би прошао на педерској аудицији.
        -Немаш појма шта је уметност!
        -Џони, нађи нормалан посао.
        -Зар ти личим на будалу?
       Упорно је настављао да вежба. Имао је мишићаво тело, али то са плесом му никако није ишло.
       Покушао сам да га спречим. Без успеха. Обрлатио је Вука и самоуверено скочио на бину Тропикане у својим леопардовим гаћама.
       Смејали су се играчи, играчице, курве, телохтанитељи, шанкери, кореографи. Ко год се затекао ваљао се од смеха.
       Када се смех стишао, видевши његово љутито лице, великодушно су му препоручили додатне часове гимнастике и плеса, пре него што опет покуша.
       Али Џони је се већ загрејао за нешто друго. Чуо је да се хектар земље на далеком северу може купити за долар.
        Сјурио се до мене у приземљу.
        -Стари, да пазаримо по квадратни километар!
        -Који ће ти?
        -Земља је то, говорио је мој отац! Не може да омане. Замисли да у Србији имаш квадратни километар!
        -То није Србија, то је вечити лед!
        -Кад цивилизација допре до тамо, бићемо спремни.
        -Изгледа да је већ допрла.
        -Како то мислиш?
        -Џони, то је навлака за будале.
        Убедио сам га и он се снуждио. Желео је тај квадратни километар. Својих стотину и педесет хиљадарки. Борио се срчано. Није знао за равнодушност, очајање, умор…
       
 
         Џони ми је отворио врата, црвен у лицу...
Добио сам своје пиће. Друштванце се лежерно завалило око сточића.
        Осмотрио сам их: то је, дакле, тај чувени клуб. Три мангупа са својим женама. То нису обичне жене, све три су докторке.
       Управо су смазали макароне са вином, Џонијев специјалитет. Једино је то умео да спреми: проклете макароне на петнаестак начина. Са вином, ликером, раковима, пужевима, кукурузом. Са било чим, осим са ушима. То му још није пало на памет. Не за дуго.
        Крај мене је седео проћелав, клемпав тип са дебелим стаклима на наочарима. Све на њему је вриштало: ја сам интелектуалац! Паметнији сам од тебе.
Чак и начин на који је ушмркивао нос. Сваки час је скидао наочаре са златним оквиром и ужурбано их гланцао посебном марамицом. Имао је неколико тих марамица: за нос, наочаре, чело...
        Предуго је буљио у књигу и сада је млитав. Волим да видим прегажено мушко лице. Овај је био мек и љигав, као жена.
        Зоран, представио се. Али, Џони му је тепао, Жорж.
        -Зашто не Џорџ? - интересовао сам се.
        -Жорж је дипломирао француски језик - објаснио је Џони.
        -Служим се сасвим добро и енглеским - додао је Жорж љубазно, да не буде сумње.
        -Зоки говори три језика - тепао му је Џони. Буљио је у Жоржа са усхићењем.
         Жена му је згодно, црно парче са лепим, немирним очима. Наизглед хладна и уштогљена, али шта би друго могао да очекујеш од Жоржове жене?
         Други мушкарац, преко пута мене, није прозборио цело вече. Само је седео и зурио кроз нас. Или му је вино ударило у главу, или му се све згадило? Ускоро сам престао и да га примећујем.
         Жена му је дебела и бучна. Ништа није могло да јој промакне. Свуда је трпала нос...
         Џони је стајао крај стола, као какав глупи келнер. Имао је тај идиотски израз на лицу. Ово је био његов семинар и био је задовољан развојем ситуације.
        Својим доласком сам прекинуо разговор који је сада опет хватао залет. Тицао се језика. Колико сам разабрао, говорили су српски, писали латински, знали којешта, а сада им је требао деведесетшестопроцентни енглески. Тај проценат се испречио као зид испред гомиле зелембаћа.
        -Суштина је у савладавању граматичке логике која повезује различите језике - нагласио је Жорж.
        Загрцнуо сам се и закашљао. Умало се не исполивах пивом. Шта да радим, то је јаче од мене.
        -Најважније је разумети пацијента - рече дебела, настављајући своје.
        -Макар га не разумети погрешно – додао је Жорж, одустајући од своје метафизичке теме.
        У овоме сам се слагао са Жоржом.
        -Зар бол нема свој универзални језик? – убацио сам.
        Игнорисали су ме.
        -Проблем је и разлика у језичким фондовима - поново поче дебела.
        -Како то мислиш? – упитао сам је.
        -Енглески је богатији речима од српског. Треба наћи смисао том вишку.
        -Жорж, објасни јој да се речи не броје! - побунио сам се.
        -Тешкоћа је допрети до нових ситуација. Оне се отварају случајно, а када се то и деси, не трпе нашу радозналост.
        Наметнуо се на семинару, није било сумње. Бриљирао је у лепим очима своје женице.
        Те црне, дубоке очи!
        Пио сам треће пивце, када сам одлучио да се укључим у разговор.
        -Нисам лекар - бупнух у затишју - али мислим да није здраво одрећи се себе због лажног припадања.
        Тргоше се и погледаше у мом правцу. Шта овај хоће? Нису ме познавали и нису знали шта да очекују. Е па јеби га, то ни сам нисам знао.
        Домислио сам моју дубоку мисао код треће флаше пива и то сам сматрао чврстим мерилом.
        -На шта циљате? - упитала је дебела. Љубазна је, на лицу јој титра лажни осмех, као да сам пацијент кога треба изокола испитати.
        -Па мислим на здравље!  И то на оно мање видљиво, душевно здравље - ускликнуо сам и наздравио са подигнутом чашом.
        Нико ми се није придружио.
        -Очито је да немамо исти појам о здрављу - укључио се и Зоки у расправу.
        Презир је задрхтао у његовом речима. Учинило му се да зна ко сам. Није му дуго требало. Зашто да не? Жорж са лакоћом влада логиком.
        Посматрао ме је подругљиво. Сада је био сигуран ко сам.  Вероватно је у праву.
Потражио сам одговор у сеновитим очима његове жене. Вечерас је могао да буде само тамо, макар и да су те очи чарне само илузија.
         -Ја га ништа не разумем - нагласила је дебела.
         -Стари, не говори двосмислено!
         -Бесмислено, рекао бих - сада се Жорж насмејао.
        Нисам се освртао. Био сам мисаоно расположен. То ме држи између трећег и петог пива, после побрљавим.
         -Објаснићу вам - рекох најзад - Тиче се ваше прошлости.
         -Зар познајеш прошлост неког од нас? - дебела је волела да поставља глупа питања.
        -Онолико колико нам је заједничка.
         -Можда је видовит? – додаде Жорж.
         -Шта видиш? - дебела ми је пружила длан, смејући се.
         -Успех, ако се поново родиш!
         -Дакле шта је са нашом прошлошћу? Претворио сам се у уво.
         -Закаснио си Жорже, више ми не треба  твоје уво. Ручак је скуван.
         -Овог човека ништа не разумем – дебела је склопила руке.
         -Зар не говорим твојим матерњим језиком?
         -Ипак те не разумем ни реч.
         -Жорже, можеш ли да јој помогнеш са својом универзалном граматиком?
         -Никако, кад су бесмислице у питању!
         -И болест је бесмислена. На крају све добије смисао, макар болесник умро.
-Живот, а не Смрт, је оно што даје смисао - рече Жорж, важно.
-Џорџе, то је мисао са обдукционог стола. Можеш ти боље. Читао си све те Французе.
-Да не скрећемо с теме – рече Жорж нестрпљиво – Шта је са прошлошћу?
Предосећао је на шта циљам, и журио да ме покопа. Или је хтео да затрпа нешто у себи?
         -У Обећаној земљи почели сте да се гадите сопствене прошлости.
         -Не желим да ме прошлост спутава – одговорио је Жорж жучно.  
         -Није то само прошлост, то си ти сам!
         -Онда почињем испочетка - рече љутито.
         -Лаж је веровати да си научио други језик.
         -Жорж је полиглота, зна шта говори - побунио се Џони.
         -У заблуди је. Није могуће научити други језик.
         -Зашто? Конрад је успео - рече Жорж, подигавши обрве.
         -Морао би поново да се родиш.
         -То није одговор.
         -Овде нема одговора Жорже, постоје само веровања.
         -Постоји само оно што обојица можемо да схватимо. Остало је самоћа.
         -Немам ништа против самоће.
         -То је тумарање између очајања и немоћи.
         - Жорже, речи су жива бића.
         Громко се засмејао. Ваљда му је личило на шалу. Али црне очи су постале тамније и дубље, као море у предвечерје.
         -Речи имају свој живот, изнутрицу, своја говна.
         -Стари, опет си се напио - каже Џони, кроз смех, наизглед добронамерно.
         То је јебена дијагноза. Проблем са њим је што воли дијагнозе. Сада је са њима покушавао да спасе вече.
         -Речи старе са тобом. Са њима мораш да одрастеш, не би ли их разумео.
        Смеју ми се сви, сем магловитих, црних очију. Само да не проговори, остаће ми у сновима!
        -Ако си песник, знаш када су најлепше и најтајансвеније - брбљао сам, зурећи у те очи, блиставе као јутарња поља.
        -Ти си значи, песник - смејала се дебела, подругљиво.
        -Нажалост нисам, али сам упознао песнички напор, покушавајући да се изразим на туђем језику.
         Копрцао сам се пуне две године. Сада сам као велика бубашваба, раширио ноге. Одржавам се на површини, у игри у којој нема много изгледа за мене.
         Они немају тих проблема. Зоки пуца од здравља. Или овај поспани преко пута мене: излечен је. Џони свако вече добије пилулу. Није шала: три жене, све три лекарке!
         -Зар жудња и бол и речи које их изражавају, не бледе са годинама?
        То је она рекла. Вртоглаве, црне очи.
        Време које протиче, то је оно о чему мисле! Време које убија тајну у очима и доноси заборав и празнину!
        -Време лечи све - предухитрио ме је Жорж.
        -Време поружњује, убија – рекох – Мораш да си изнад времена, али како? У овој земљи време се убрзало, бежи нам...
        Замислили су се. Жорж ме је гледао пркосно, иза дебелих, кристално чистих стакала. Није више био толико самоуверен.
        У игри је још једна карта: тамне очи са одсјајем снежних врхова у даљини.
        Можеш ли до те илузије разумом, Жорже? Наслутио је то. Зурио сам бестидно у таму тих зеница и игра је постала на све или ништа.
        Јуче сам нашао две бубашвабе у празној боци кока-коле. Сипао сам мало воде, у намери да је излијем у шољу. Нисам знао да те бубе пливају. Ове две у мојој боци су пливале и то добро.
         Посматрао сам их: копрцају се, па се умире. Не сањају да нема изгледа за њих. Оставио сам их у боци и заборавио.
        Јутрос сам мислио да је мала подлегла. Велика је раширила ноге и плута. На неки начин је схватила узалудност напада на глатке зидове. Да ли зна да чека милост?
        Немам милости за бубашвабе. Одвратне су ми. Мораће да се подаве. 
        Када сам поново бацио поглед, видех малу како шета на леђима велике. Потценио сам их. Њихов задатак је да преживе. Чекале су спас са застрашујућом упорношћу.
         -Стари, не знам шта ти смета, али ја се понекад лакше изразим на енглеском – убаци је Џони, помирљиво.
         -А најлакше кад громко прднеш!
         -Човек мора да заборави оно иза себе да би могао даље - рече Жорж.
         -Зар да завараваш себе, да би могао привидно да припадаш другде?
         -Опет не разумем о чему причате! - умеша се дебела.
         -Јер је о души, а не о бубрезима - рекох пакосно.
         Седмо пиво је испред мене. Умор ме је савладавао. Губио сам дах. Да ли сам очекивао некакву милост, као моје бубе?
         Требало је нешто учинити. Отићи на пишање, не гледати црне очи које гутају све око себе.
        -Сретао сам људе који су поистоветили бекство од прошлости са заборављањем матерњег језика - рекох безнадежно - Смеју се, иду на посао, отплаћују кућу, али су мртве душе.
        -Мени ће успети - уверено ће Жорж – Ја сам глумац у души.
        -Пробудићеш се не знајући ко си: Жорж, Зоран или Џорџ?
        -Одазивам се на сва три.
        -Желим ти среће, Жорже. Заиста.
        Три мангупа и њихове жене, докторке. Типовали су на ту карту. Сто педесет хиљада, није шала. Летовање на Хавајима. Јахта на Флориди. Лепе жене. Човеку са толико новца три имена не представљају проблем.
        Одједном сам знао шта ћу да урадим: пустићу проклете бубе на слободу. Показаћу своју милост, прилика ми се не указује често. То су јебене бубе и моја милост их неће променити. Одмах ће да навале на хлеб и кока колу. Ипак, пустићу их, не надајући се да ће то променити нешто у устројству света.
       Добио сам осмо пиво. Или ко зна које? Забројао сам се. Свеједно, могу и да се напијем. Не идем на посао сутра. Примам накнаду за незапослене. Помисао на то ме развесели.
        Устаћу у подне. Није ми лоше, иако сам једини који нема жену докторку. Некако ми је то промакло.
        Устао сам и одгегао до клозета. Испишао сам се у најближу канту са бојом и пустио воду.
         Џони ми је донео још једно пиво. У предаху, разговор се вратио на стручну проблематику: рад жлезда, хормони, лучења... Одвратно. Некакав неразумљиви, телесни хорор.
       Први пут сам те вечери био задовољан што немам жену докторку. Шта ради таква жена, када те у љубавном заносу дограби за врат и опипа набреклу жлезду? Или шта ти да радиш, када ти усред игре каже да ти је лево јаје веће од десног, јер је ово, јадно и атрофирало, са лошим изгледима за опстанак?
        Жорж је и овде задржао духовно вођство. Заиста је чудо, тај Жорж! Био је неуморан. Говорио је уместо своје жене. Њој то, изгледа, није сметало.
        Јеси ли се загледао дубоко у бунар, на чијем дну се мешкољи црна вода са које повремено, бљесне одсјај плавог неба?
        Такве су биле ове очи. Шта ли је на дну? Стотину и педесет хиљада или оно о чему си сањао?
        Хтедох да одем кући, не сазнавши одговор. Џони ме је задржао. Донео ми је ново пиво.
        Зато је кривица на њему. То сам му и рекао, када ми је препричавао шта се догодило те ноћи.
        Џони тврди да сам скинуо гаће, не би ли ми конзилијум прегледао хемороиде који су ме мучили још од бављења црном металургијом. Дебела се опирала из свег гласа, јер сам своју гузицу поверио управо њој. Оптужио сам је да крши Хипократову заклетву
        -Платићу, погледај ми дупе!
        Џони тврди да сам урлао са панталонама смакнутим до колена и јајима у шаци. Остали су побегли у кухињу, док ме је он смиривао.
        Не сећам се свега тога. Могуће је, радио сам у пијанству и горе ствари.
        Каже да сам булазнио о некаквим очима. Хтедох да ископам нечије очи...
       -Не знаш за Симониду. И ви сте вајни доктори! Немате анестезију за човека кога раздире бол.
       -Која сад Симонида, јеботе? Стари, појма нисам имао да си тако зајебан тип.
       -Кад би могао да видиш себе!
       Није ми одговорио. Буљио је у мене са знатижељом. Једно је сигурно: сумњам да ће ме узнемиравати, док чекам бокс на телевизији.
 
 
                              (наставиће се...)                                       
 
(Одломак из романа 'Велико бекство'. Роман може да се нађе на Интернету на везама:
 
https://itunes.apple.com/us/book/id1067327988
и
https://play.google.com/store/apps/details?id=com.newlookentertainment.velikobekstvo.AOVQPBRXAHBACHCC
 
или у апликацији: eKnjižara.