Бљескови заслепљујуће светлости проламали су таму код улаза. Између бичева светлости, подмукло флуоресцентно зрачење обасјавало је плочник у кругу.
Крочиш ли у круг, постајао си утвара: без облика и тежине, сенка која је губила обрис... Отуд је тутњала заглушујућа музика.
Накинђурена маса се непрестано тискала у флуоресцентном кругу. Помислио би да се нешто важно збива унутра.
Очаравајуће је беласала женска пут у топлој ноћи. Девојке су изгледале чаробно. Крици светлости избрисали су глупост, очајање и умор...
Балавио сам са друге стране улице. Обично је неопходно да попијеш, не би ли живот изгледао подношљиво. Одавде, где сам стајао, изгледало је да имају све: чаробну ноћ, лову, натприродну светлост, жене које су чекале да их неко покупи... Неки од нас имају среће.
Ја сам имао Богомољца. Седео је у стану и мрмљао молитве.
Фино место, закључио сам, пуно лове. А никог да је узме...
Следеће ноћи довукли смо колица и паркирали се у полутами на ивици нестварног сјаја.
Желео сам да крочим на позорницу и ту је запело. Богомољац је зазирао од опсцене светлости. Био је упоран и остали смо у сенци.
Само што сам разгорео ватру, кад је из клуба изашао човечуљак и запутио се ка нама.
-Ово је ексклузиван клуб - рече. -Не смете стајати овде.
-Овај плочник је опште добро. Не треба ваљда да те подсећам на то.
-Свеједно, непожељни сте.
-Погледај, нисмо чак ни у кругу ваше јебене светлости.
Окренуо се без речи и одлебдео назад. Посматрао сам га: сенка. Није ушао унутра, расплинуо се. Нек' се носи.
Часак касније отуд је изронио други момак. Овај је висок и мишићав. Ни налик на сенку.
-Губите се! - процедио је кроз стиснуте зубе.
-Али...
-Одмах!
Груб и неуглађен тип! Одударао је од тако финог места.
Наше наде су се и овог пута распршиле.
Наставио сам да њушкам кроз мрачне градске улице. Нисам имао своје место. Морао сам да га обележим као залутало, шугаво псето. Тако сам се и осећао.
Нисмо били сурови момци, спремни за дугу ноћ, али ко је то знао?
Богомољац, висок метар и деведесет, мршав и исколачен, са масном и дугом косом коју је повезао у реп. Уплашио би се да га сретнеш у време поста.
Тек његов поглед! Људи су зазирали од њега, не знајући да ни мрава не би згазио.
Кад наручују јебени хот-дог, људи се обраћају мени. Имао сам маску лежерности. Био сам ветеран у овом граду. Знао сам шта људима треба: лаж, не би ли могли даље.
Зашто им то не бих дао? Бунио се само овај поред мене.
Листао сам Жуте странице и ново место нашао подаље од центра града. Требало је дуго кроз ноћ гурати натоварена колица.
Клуб је био у тихој, повученој улици. Нормалан човек не би очекивао забаву на оваквом месту. Али, срање се догађало баш ту и следеће ноћи наместили смо се код улаза.
Богомољац је трљао руке од задовољства. Свиђало му се овде. Мрзео је гужву.
Био сам скептичан: нешто није у реду. Глупи послић је био везан за вреву. У њој си могао да рачунаш на нешто. Ако ти треба мир, прошетај алејама на гробљу. Или још боље: цркни.
Батали хот-дог. Глад и секс су оно око чега се вртела ноћ. То је покретало и свемир. Нас двојица смо били у средишту. Живели смо од тога.
Богомољац се гнушао, али улазио сам у тајне ових сила. Зашто да не? Момци су се наоштрили за ноћ, девојке истакле своје дражи. Дају све од себе.
Имао сам сопствених проналазака у распаљеној игри између празног стомака и страсти, кобасе и мушког уда, пецива и пице, љутог кечапа и ноћи која обећава...
Осетио сам нешто необично на том месту. Нешто ми је недостајало.
Богомољац ми се подсмевао. Њему је било потаман.
Најзад ми је синуло. Није било жена!
Недостајале су ми жене. Њихов смех и пренемагање, ход који ме излуђивао, помагао ми да пребродим дугу ноћ…
Стајали смо испред педерског клуба!
Рекао сам му то, заценивши се од смеха. Није ми веровао. Одмахнуо је руком.
-Бог се зајебава са нама.
-Не хули! Немаш појма. Знаш ли причу о Јову?
-Никад чуо.
-Ниси читао Библију?
-Помало, на прескок.
-Ти си дивљак!
-А ти мисионар.
-Испричаћу ти причу о Јову и остале...
-Само ми још то недостаје.
-Ноћ је, али то не значи да нема светлости благословеног јутра. Наде има чак и за тебе, окорелу душу.
Умукао сам и чекао такво јутро.
Ноћ је споро одмицала. Неколико момака је купило хот-дог. Траљаво.
-Каква је то ноћ без жена? - био сам упоран.
-Мислиш ли ти о било чему другом?
-Да ниси од њихове феле?
Пресекао ме је погледом. Не, није један од њих. Он је богомољац. То је нешто друго. Али, слични су.
Забава се најзад завршила. Момци су похрлили напоље. Нисам могао да верујем колико их је стало унутра.
Многи су били загрљени или држали један другог за дупе.
Мислио сам да сам спреман за луду ноћ у граду. Мислио сам да сам ветеран.
А тек овај поред мене! Са чежњом је чекао благословено јутро. Али, дотле је остало још доста времена.
Нашли смо се опкољени мноштвом педера. Неки од њих су преплитали језике, не губећи време.
Буље у мене као да нешто хоће. Нисам више сигуран шта би то било. Глад и секс имају сличности. Уверио сам се у то.
Богомољац је стајао иза мојих леђа, блед као крпетина. Посао се свалио на моја леђа.
-Нисам вас досад виђао? - обратио ми се ћелави тип, са тетоважом на темену, чекајући кобасице за себе и свог пријатеља.
-Шуњали смо се около - рекох.
-Јесте ли чланови клуба? - ћелави је био упоран.
Појма нисам имао о каквом клубу говори.
-Свакако - рекох - ми смо тим.
Показао сам ножем на Богомољца. Ћелави је климнуо главом са одобравањем. И остали су нас гледали саучеснички. Не знам зашто сам то урадио. Тако ми је дошло, у тренутку. Упустио сам се са њима.
-Никуд не идемо један без другог - наставио сам. Нисам слагао. Вучем га са собом, као своју прошлост.
Надао сам се да сам завршио са њим. Али, остао је да стоји крај усијане машине.
-Дођи на забаву код мене.
Нисам знао да ли се зајебава са мном.
-Зашто да не? - рекох најзад - где је то?
Дао ми је адресу. Стрпао сам је у џеп.
-Поведи и пријатеља.
-Наравно.
-Изгледа забринут?
-Не обраћај пажњу, љубоморан је.
Рекао сам то да га откачим. Дојадио ми је. Ипак, цео ред се заталасао. Нисам знао шта се збива.
Из неког глупавог разлога су се смејали.
-Али воли забаве?
-Никако. Воли усамљеност.
-Баш сте смешан пар вас двојица!
Ћелави није престајао да се церека. Буљио сам у неразумљиви симбол који је исцртао на ћели.
-Погледај га, окренуо је главу од нас!
Само да се овај иза мене не огласи. Онда смо надрљали.
-Не дирајте га момци - рекох помирљиво - побожан је.
Замукли су за тренутак, као да не верују својим ушима. Онда је из њих провалила ерупција одушевљења. Педери су се изврсно забављали.
Ни мени није било лоше. Цепао сам кесу за кесом и додавао кобасице на жар. Пламен се високо пропињао кроз ноћ.
-Да ли Бог има жену? - заурлао је један од позади.
- Нема! - одговарали су у хору.
-А Исус, његов син?
-Ни он!
-Свети Дух припада мушкарцима!
Нисам имао ништа против. Заправо, било ми је свеједно. Нека оду својим путем, пре него што прозбори овај иза мене. Умео је да нервира људе.
-Добар си - добацио ми је ћелави - Насмејао си ме до суза.
-Дођи на забаву - додаде тишим гласом. Намигнуо ми је. То је требало нешто да значи.
Изгледа да сам му се допао. То би ме забринуло у нормална времена. Али, ово нису таква времена.
Осећао сам се као срамежљива девојка.
-Добро момци, видимо се кад вратим машину у гаражу - трудио сам се да будем убедљив.
-Нећеш зажалити - нагласио је и главом климнуо према Богомољцу - Он ће опростити, ако је побожан.
Одлазили су од нас у скупим спортским аутомобилима. Бавили су се гузицом и то је, изгледа, уносан посао.
Нисам то могао да разумем. Људи су непрестано срали о слободи, а могао си да рачунаш на нешто само ако се одрекнеш себе, или барем, свог дупета.
-Шта ти је то требало? - завапио је Богомољац док смо се паковали - Скрнавиш и прљаш све чега се дотакнеш!
-Не сери! То је посао!
-Ништа ти није свето, ни наш однос.
Побогу, шта сам то чуо? Бедан људски глас у непрозирној ноћи или одјек из дубине свемира?
-Узели смо лову, најбољу до сада. - рекох помирљиво - Овде има преко двеста зелембаћа. Будућност нам се смеши.
-Не враћам се овамо!
-Ни ја – сложио сам се.
Опет смо били на почетку. Лутали смо кроз ноћ у потрази за шареним светлима. Није нам се посрећило.
Богомољцу је овим темпом требало десетак година да уштеди нешто лове. Плашио се да деца неће толико да чекају.
Дотле смо гурали колица. Постала су камен око врата.
Богомољац је одржао реч. Распричао се за дугих ноћи. Приповедао ми је библијске приче.
Био је неуморан. Али, коме је живот постао бољи од прича?
Указао ми је на везу са нашом судбином. Ту везу имао сам и при погледу на говно.
Тај Јов је био његов омиљени јунак: Супермен из Библије. Са заносом је приповедао о мукама по Јову. Поднео је неописиве муке, јер је веровао.
Његова ствар! Што се мене тиче, не желим никакве муке.
Богомољац се загњуривао у таму која нас је окружавала. Веровао је да је искушењем у додиру са Богом. Био је луд, без сумње.
Ти мангупи из Библије су дуго живели. Аврам је доживео скоро хиљаду година. Други, коју стотину мање. И Богомољац је са њима. Лако им је да буду стрпљиви, чекајући да се Бог огласи.
Нисам имао толико времена. Морао сам да пожурим.
Са Јова прешао је на Аврама. Ни тај ми није изгледао сасвим чист. Замахнуо је ножем на сина. Може ли овај то да заборави?
Одједном ми је синуло. Падала је јака киша и стајали смо у неком пролазу са настрешницом.
-Побогу човече, ти радиш исто што и Аврам! - узвикнуо сам кроз снажно добовање капљица кише.
-Молим?
-Подигао си руку са ножем!
Буљио је у мене са очима које су пламтеле као у лудака. Муња је запарала небо над градом.
-Доведи своју децу овамо, у обећану земљу и нож ће се зарити.
-Ако не, оставио си их без оца! - наставио сам када се грмљавина стишала.
Зурио је у мене нетремице. Мокра коса му се разлила по лицу у слепљеним праменовима.
Навијао сам за Исака. Онај замах он неће заборавити. Само Бог зна шта је било после.
Није ми одговорио. Од те олујне ноћи престао је са библијским причама. На наш однос легла је невидљива тежина и с муком смо се кретали кроз ноћ.
Најзад смо се скрасили у Црквеној улици. Човек би помислио да је Богомољац тако хтео. Напротив...
Судбина је тако хтела. Црквена улица је место где су се окупљале уличне курве.
Спријатељио сам се са многима од тих девојака. Имале су попуст код мене. Заузврат, доводиле су ми своје муштерије.
Запало ми је за око једно црно маче. Обожавао сам да посматрам њена бедра, витке ноге, чврсту гузу... Големе, меснате усне! Црнкиња је одувек била мој сан.
Пољаци, Грци и Арапи су избегавали овај кварт, чак и полиција. Није ми то било јасно, али нисам разбијао главу. Улица је била наша.
Погледом сам гутао црно маче, док је безобразно ступала низ улицу. Приближавала се, а онда одлазила од нас, увијајући заносну гузу.
На жалост, њу би прво покупили. Чекао сам је узалуд. Обично се не би вратила те ноћи.
Њен осмех је био раван изласку сунца. Курвање јој ништа није одузело од ведрине. Била је рођена за уживање.
Између поноћи и два, одлазиле су и остале девојке. Аутомобили су долазили и одвозили их.
На плочнику су остајале две девојке из Русије...
Мноштво тих Рускиња је преплавило улице и ноћне клубове. Појавиле су се преко ноћи, као најезда скакаваца.
Биле су хит. Свако је хтео да има рускињу. Та мода је брзо прошла и сада су остајале на плочнику, док је ноћ споро одмицала.
Богомољац је натуцао руски и зближио се са њима двема. Рускиње су га волеле.
То ме је чудило. Стајао је тамо, иза колица, као страшило.
Посматрао сам их, снуждене испод уличне лампе, са крупним очима које су сијале у тами.
Богомољац их је сажаљевао. У њима је видео проклету словенску судбину.
-Погледај Шилу - рекох, показујући црно маче које се шепурило на улици - Ко да јој одоли?
-Шила је курва!
-И то најбоља курва у граду! А твоје рускиње, шта су оне?
-Оне су несрећнице!
-Е, јеби га сад! Није ни чудо да нам је судбина проклета.
Често се дешавало да рускиње нико не покупи. Одлазиле су бојажљиво низ улицу, држећи се за руке.
Ако боље загледаш, биле су то лепе, стасите девојке. Нарочито Соња. Витка, са дугом плавом косом и очима које су враголасто севале.
У Црквену улицу не залазе они којима је потребно саосећање. Проклета улица је тражила чврстину од тебе. Рекао сам им то, на згражање мог партнера. Кикотале су се срамежљиво.
Хтео сам да помогнем. То је и Богомољац хтео, па ипак смо се сукобили.
-Девојке, учите од Шиле. Човек би све дао да је има.
-Ти би све дао!
-Богме бих!
-Не слушајте га! Шила је ђаво са маском лепоте.
-Она је радост за мушкарца. Зар Бог није то хтео од жене?
Она смеђокоса, Тања, загледала се у Богомољца. Стајала је пред њим као одузета. То би и слепац видео, али не и он. Он је видео друге ствари.
-Соња, погледај гордо око себе. Усправи своје сисе. Промешај дупетом и ...
Тања цикну и нападе ме својим ситним песницама. Привукао сам је и загрлио.
-... отимаће се о тебе!
Соња се смејала, годило јој је.
Али, Тања није смела ни да писне. Ту је стајао Богомољац, као какав јебени споменик победе. Русија је препуна тих споменика. Ниси смео да помислиш да га помакнеш. Буљила је у њега као у икону.
Обећавао је девојкама да ће да се побрине за њих. Био је довољно луд и да поверује у то.
-Будало - рекох му - Зар мислиш да су саме изашле на улицу? Неко стоји иза њих.
Устајао је у цик зоре и после јутрења, обијао прагове кафана и кројачких радионица, тражећи посао за њих две.
Узалуд, биле су илегално у овој земљи и ту је круг био неумољиво затворен.
-Имам предлог - рекох – хајде да их доведемо код нас, после посла.
То сам озбиљно мислио. Соња ми се допадала. Она друга је волела Богомољца. Ствар је повољна.
-Бестидниче! - процеди.
-Платићемо им! Зар нису због тога на улици?
-Бедно је то што говориш!
-Боље ти и ја него неко други. Ето ти прилике да се жртвујеш.
Није вредело. Био је јак као земља. Држао је Рускиње у шаци.
Шила, црна лепојка, била је моја радост. Помагала ми је да прегрмим дугу ноћ.
-Момци, како вам иде? - питала ме је, жваћући хот-дог без лука.
-Размишљаш да пређеш на озбиљан бизнис?
-Ха, ха, ха! Колико видим, немате неки промет?
-Остане педесетак по глави - рекох најзад.
-Толико добијем да покажем гузу.
-То бих волео да видим!
-Хоћеш?
-Радо. Ко издржи само да гледа?
-Ко мора, човече! - смејала се големим уснама. Вртело ми се у глави од ње.
Додао сам Шили конзерву пива. Пила је к'о смук. Повремено је и шмркала са хаубе паркираног аутомобила.
Из ноћи у ноћ стајали смо крај јебених колица, пили пиво и церекали се. Све док не изрони из мрака њен ауто са затамњеним стаклима.
Богомољац је пословао око колица, као да нисмо ту.
Ћутали смо и пили пиво.
-Без љутње, Шила, која је твоја тарифа?
То неодољиво, жестоко дупенце! Тешко да сам мислио на нешто друго.
-Не брини Бобе - рече – добићеш попуст.
-Хајд'мо док те нису одвели!
-Полако Бобе, да завршим пиво.
-Наравно.
Богомољац је дигао главу и запањен, буљио у мене. Није веровао својим ушима. Био је у праву, нисам ни ја.
Морао сам да имам црно маче. Да заборавим проклету ноћ и пасји живот.
-Имаш кола Бобе?
-Немам.
-Не мари. Дођи - позвала ме је.
Следио сам је до паркинга преко пута улице. Тамо, у помрчини иза чуварове кућице која је била празна, дограбио сам обло, чудесно дупенце на хауби аутомобила још топлог од вожње.
-Хоћеш ли моћи, Бобе? – питала је.
-Не брини. Тебе бих могао да имам на сред улице.
Насмејала се.
-Свиђаш ми се Бобе. Смешан си.
Спустио сам панталоне на земљу. Нисам марио за пролазнике, курве, Богомољца, полицију, муштерије... Нек' се носе.
Држао сам чврсто дупенце обема шакама. Једино је то било важно.
Нисам веровао да ми се ово догађа.
Стајао сам укочен, загледан у небо без дна, док ми је крв пенила као набујала река.
Био сам загњурен у врелој утроби ноћи. Колико је трајало, трен или вечност, нисам имао појма.
Дао сам Шили двадесетицу. Осећао сам се сјајно, испражњен, поново рођен.
Остатак ноћи пио сам пиво и размишљао. Овако је могло да се ради. Ствари су најзад дошле у склад.
Када сам идуће ноћи поновио са Шилом, Богомољац се затворио у себе. Престао је да разговара са мном. Издао сам га. Као Јуда...
Није ме било брига шта мисли. Делили смо стан и лову, али нека ме остави на миру.
Био сам луд за Шилом. Била ми је неопходна, као ваздух. Као сан...
-Требало би и ти да пробаш – казао сам му једном приликом.
Нисам се зајебавао са њим. Желео сам да то уради. Због себе, Исака, због оних које је оставио у Србији.
Шила је била чудо. Прави драгуљ. Онакво дупенце, човече! После ње, ништа више није било исто. Живот је имао смисла.
Питала ме је за њега. Зашто је твој другар тужан?
-Божији човек - рекох.
Тргла се.
-И ја верујем у Рај – додала је безазлено.
Узнемирила се. Није вредело бавити се њим. Залеђивао је све чега се дотакне.
Јаз међу нама се продубљивао. Немам жељу да будем у праву. То остављам њему. И осталима који су запели по сваку цену.
На нашем углу појавио се још један продавац. Није продавао хот-дог, као ми. Стајао је на самој ивици тротоара, неколико бедних корака од колица. Заклањао ми је видик.
Где стаде баш крај нас? Остале курве биле су ниже низ улицу, код аутобуске станице.
Овај је био мушкарац у уским фармеркама, поцепаним на гузици. Дупе му је радознало извиривало кроз подеротине. Обла, бела, мушка гузица пред нашим носем...
Умео је спретно да натрти то дупе према улици, док споро пролазе аутомобили.
Чова то није радио из презира. Нудио је своју проклету гузицу. Продавао ју је… И остало што иде уз то.
То је дугокос и јак младић, пегавог, подмуклог лица и жуте косе.
Кад ауто успори на нашем углу, момак хитро скочи на ивичњак и зањише куковима, држећи јаја левом шаком.
Поскакивао је као мајмун у ритму музике из кола, чекајући да му отворе врата. Невероватни покрети, потпуна, огољена раскалашност! Тело на тацни, све са унутрашњим органима!
Пред нашим и очима оног у колима је гурао прст у дупе, а онда га облизао. Или обрнуто? Богомољац је повратио на паркингу.
Нисам то видео раније, чак ни код пијаних, разузданих жена. Ово је померало границе... Чега? Потчињавања? Ропства?
Имао је на себи раскопчану хаваји кошуљу из које су извиривале снажне, ћосаве груди. И ноге су му биле глатке. Открио сам то следеће ноћи, када је дошао у кратким панталонама.
Осим дуге, жуте косе био је глатко избријан. Без длака, што би се рекло. Бријање мора да му је узимало доста времена. Сијао је у мраку као пун месец.
Човек би помислио да се овако темељно бријао не би ли личио на женку. Али, умео је да истакне своје снажно, мушко тело. Распињао је, проклетник, муштерије снагом мужјака и меком, женском кожом.
Богаму, успевало му је. Нисам могао да верујем, момак је радио боље него девојке. Са њим је могла да се мери само Шила.
Мрштио се на нашу храну. Али, плесао је неуморно и жеднео. Онда је свраћао до нас и куповао дијеталну кока-колу.
Богомољац је одбио да га услужи. Напросто је окренуо главу на другу страну. Урадио сам то сам, иако је био његов ред.
-Твој партнер је будала, или тако нешто? - обратио ми се жутокоси.
-Силовали су га хомићи кад је био дете.
-Срање, не верујем ти ни реч, човече.
-Остави га на миру.
-Научи сероњу да послужи људе.
-Обрати се мени, ако ти нешто треба.
Нагао се преко машине и неочекивано уштинуо Богомољца за мишицу. Овај је отскочио, као опарен. Жути је изазивачки уперио прст у њега. Покупио је своје пиће и отплесао до ивице тротоара.
Зурио је кроз мене жутим, мачјим очима, као да не постојим. Проклетник је научио да не види оно што му се не допада: моје презриво и Богомољчево ужаснуто лице.
Богомољац је копнио из ноћи у ноћ. Затворио се у себе и отуд зверао сјајним, грозничавим очима. Нисам знао да ли је опет некакав пост у току.
Бринуо сам да ми Шила не измакне. Трепераво, податно, безазлено, курвинско, распевано месо...
Жалила се, кроз смех, да ме је све теже задовољити.
Имала је свој проклети штос. Зањихала би кроз ноћ бајним дупенцетом. Све брже! Али, ни у томе није била тајна.
Знао сам да јој се жури да ме откачи. Није ми то сметало. Ризиковала је са мном. Да је њен макро сазнао да за мале паре арчи дупенце!
Покривале су нас остале девојке. Биле су на мојој страни. Све осим рускиња. Њих је држао Богомољац.
Нисмо се чак ни мазили. Држао сам то величанствено дупенце и у неколико потеза био готов.
Курво, мислио сам, издржаћу дуже овог пута! Никад ми није успело.
Једном сам био близу. Тад је прднула од напора и осетио сам свеж ветрић на препонама. Био сам готов!
Смејала ми се.
-Бобе, немаш шансе.
-То ћемо тек да видимо!
-Ха, ха! Могу да радим шта хоћу са тобом!
Богомољац није могао да ме разуме. Нисам му замерао. Био је усамљен и несрећан, десетак хиљада километара од жене и деце које није видео осам месеци.
Зазирао је од овог града и његових ноћи. Содома и Гомора је овај град. Поигравао се са његовим светињама и газио их са подсмехом.
Веровао је да постоји недокучив смисао трпљења. Ништа није чинио да олакша себи. Чак се и Јов питао чему све то? Не и Богомољац.
Пре неколико хиљада годиница је била опклада, али сада су ствари озбиљније.
Богомољац неће да падне.
Нећу то ни ја. Шила ми помаже да издржим. Спашавала ми је живот из ноћи у ноћ.
Једне вечери је нисам нашао на улици. Напредовала је у послу. Шила није више улична курва. Сада је салонска курва.
Могао си да је добијеш само на пејџер. Срање, срање...
Навалио сам на пиво. Био сам неутешан. Недостајало ми је моје црно маче.
Нас двојица смо упорно стајали на истом месту. То је било наше место. Освојили смо га.
Тамо смо сваке ноћи, у Црквеној улици, неколико хиљада километара од Србије.
Упорно стајао и жути жиголо.
Једне ноћи ми је дојадило и отишао сам до момка.
-Треба да ти буде јасно да је ово моје место - рекох.
Буљио је у мене, као да сам са другог света. Није ни слутио колико је близу истини.
-Од твоје гузице нико не види наше кобасе - наставио сам - упропашћаваш ми промет.
-Одјеби!
Избечио се на мене, претећи замлатарао рукама, исплазио језик. Кревељио се, држећи јаја у шаци. Испуштао чудне крике. Шта га је спопало?
-Зашто не би прешао на другу страну? - наставио сам - Тамо нема никога.
Пајац ми је окренуо леђа и махнуо колима која су успоравала.
Стајао сам на улици са педером који је договарао посао и чекао. Не знам шта сам чекао.
Ништа се неће догодити. Био сам исцрпљен. Шила се неће појавити ни ове, а ни неке друге ноћи.
Нашег хомића је покупио ауто и остали смо сами. Зурио сам преко улице. Испод светиљке је стајала Соња.
Ено је, хода горе-доле. Руска курва у Торонту. Дуга, плава коса вијори на чкиљавој светлости, блистава као свилена завеса.
Посматрао сам је са уживањем, као да је први пут видим. Нешто се догодило, а ја сам то пропустио, обневидео од Шиле и њеног бајног дупенцета.
Из сањарења ме је пренула дебела Мери. Бауљала је према нама. Мери је најдебља курва у граду. Тешка је колико Богомољац и ја, заједно.
Таманила је наше хот-догове. Ноћас сам јој однео три комада без лука, а сада се, као брдо, опет ваљала ка нама.
Умела је громко да прдне, кад зажели.
-Опали један Мери! - викали су за њом. То јој је било смешно. Простодушна, голема Мери.
Када није жвакала или се смејала, Мери је брбљала без престанка. Све је радила са гладним уживањем. Сигуран сам да се и јебала тако.
Људи то нису умели да цене. Мери је ноћас остала последња курва на улици. Ако не убројиш наше рускиње.
Огромна и усамљена у ноћи, као столетни храст на пустој ливади...
Мери је завршила и убрисала јарко намазана уста. Затим је пажљиво нанела дебео слој кармина.
Волео сам да ћаскам са Мери. Знала је вести о Шили.
-Видим да си се спријатељио са хомићем - поче она.
-Покушао сам да му објасним.
-Не качи се са њим, Бобе. Тај момак лети безглаво, као мува.
-Како то мислиш?
-Хомићи имају своју улицу. Овај зуји као луд по граду.
-Из ког јебеног разлога?
-Како бих ја то знала, Боб? Можда се неком замерио или је болестан...
-Јеби га Мери, ти знаш све.
-Отићи ће он сам или ће га однети мрак. Клони га се, Боб.
Окренула се и заљуљала ка свом месту, испод уличне светиљке. Требаће јој времена за то.
Дебела Мери: наша најбоља муштерија.
Окренуо сам се и суочио са Богомољцем. Имао је лице као да нас је посетио ђаво, а не Мери.
-Шта те је спопало?
-Чуо си је.
-Мери булазни.
-Ова улица је кужна! О Боже!
-Ово је наша улица.
Окренуо се од мене са очајањем на лицу. Ухватио сам га за раме.
Отргао се и зарио лице у шаке.
Нека се истресе, биће му лакше. Доста ми је бежања. Јешћемо говна до краја.
Соња, руска курва у Торонту, Црквена улица. Одлазим сваке ноћи до ње. Имала је лице које ми је блиско, као да сам је познавао у детињству. Издужено лице, чистих линија, за којим човек трага, не знајући. Док га не изгуби.
Могла је да говори било који језик, руски или натуца енглески, разумео сам је, без проблема.
Са Шилом, надао сам се тренутку који искупљује године тумарања. У Соњи, наслутио сам вечност несталну као сјај јутарње звезде.
Затекла ме је изненадна нежност коју сам осетио према тој курвици. А мржња ми је била неопходна да прегрмим ноћ, град, проклета колица. Не бих преживео ни трен на улици, без ње.
Жудио сам да Соњу одведем у стан. Богомољац се томе испречио. Био сам сит натезања са њим.
Стајао је тамо у мраку налик на разрушену тврђаву из прошлости, саграђену на путу који је одавно напуштен.
Изговарао сам се да морам у тоалет. Потерало ме је, а у ситне сате није једноставно наћи клозет на улици. Немаш где да се покењаш као човек.
Уместо у клоњу, трчао сам са Соњом у кревет. Остајали смо тамо око петнаестак минута. Морао сам да пазим да сметењак не посумња. Умео је да ти загорча живот. То му је ишло од руке.
Враћао сам се сретан. Зурио је у мене са неверицом. Ништа боље од доброг срања, рекох. Код куће, на миру, као човек.
Соња је била дивна девојка. Мирисала је на планински ваздух. Није била телесна уметница као Шила, али умела је дирљиво да се пода.
Као да сам наносио боје... Сликао лаганим, кратким потезима четкице. И успевало је: хватао сам светлост пуним шакама.
Узимао сам је, опрезан са заглушујућом белином и нестварним, дугим линијама.
Плаћао сам Соњи за тих пола сата. Није хтела да узме новац, али био сам упоран.
Осећала је да нас веже нешто дубље. Или се варам?
Нисам разбијао главу са тим.
Богомољац се ужурбао последњих дана. Тврди да је нашао посао за Тању.
Мислио сам да је заборавио на то.
Тај послић и није бог-зна-шта. Прање судова у грчком ресторану. Ипак, довољно за почетак, тврдио је.
Наговарао је Тању да одмах напусти Црквену улицу, ноћ и курвање.
Био је у грозници. Имао је мисију: да спасе изгубљену душу.
Тања је ћутала, неодлучна. Све се одједном обрушило на њу. Гледала нас је ужаснутим очима: као и кад сам је упознао.
Богомољац се надвио над њом, неумољив као судњи дан.
Следеће ноћи је дошао човек. Није хтео хот-дог, чак ни нашу чувену кобасу. Хтео је да разговара са мном, насамо.
Никад га нисам видео, али чова је био упоран.
-Делујеш ми разумно - рече кад смо се издвојили. Говорио је са јаким руским нагласком, мада је чова био тамнопут, као јужњак.
-Хоћеш Соњу - наставио је - то је у реду, док плаћаш.
Погледао сам га изненађено. Схватио сам са ким имам посла.
-Да, да, ми све знамо – рече – њена цена је најмање 50$, ти плаћаш 40, али не правимо питање, девојке не плаћају за хот-дог и јебену колу код вас на штанду.
40 долара! Па она додаје 20$ на мојих двадесет! Руска душица!
-Али, шта је са твојим пријатељем? Шта он хоће?
Ништа нисам одговорио. Мислио сам о Соњи. Никад ми не би пало на памет. Ове девојке су у ропству, а у нама виде нешто више. Богомољац је то знао све време!
-Петља у наше послове. То не може. Упозори га, ти си му ортак. ОК?
-Немојте да га дирате. Он је безопасан.
-Да ли се ја петљам у ваш посао? Не! Ево, купићу хот-дог. ОК?
-Он је богомољац. Брат Србин, православац - рекох.
-Идем и ја у нашу мајчицу цркву сваког Божића. Али, нека се не качи са нашим девојкама! Биће зло!
Губио је стрпљење. Проклети подводач.
-Средићу то, али дајте ми дан-два. Нисам знао.
Дркаџија је најзад отишао, не плативши виршлу.
Сметењак је био у опасности. Покушао сам да му објасним.
-Курвање, скидање... Она то не жели, рекла ми је.
-Зашто је дошла овамо?
-Преварили су је.
-Верујеш у то?
-Извући ћу је. Не плашим се.
Прешао сам преко улице до рускиња. Са њим није вредело разговарати.
-Тања, не слушај га. Удесиће вас обоје – викнуо сам.
-Бежи од ње!
Дошао је за мном. Очи су му гореле лудачким сјајем.
Био је спреман да насрне. Окренуо сам назад, преко улице.
Пошао је за мном и дограбио ме за раме.
Стајали смо на улици, док су аутомобили трубили.
-Побећи ћеш - рекох подсмешљиво - Са њом?
-Хоћу!
-Од кога? Своје жене и деце?
Тресао се, буљећи у мене. Био је ван себе.
-Ово су опасни људи - рекох блажим гласом.
Зајецао је. Зарио је лице у шаке док су му леђа подрхтавала.
Јебена улица: дохватила нас је у своје канџе. Надјачала нас је и сада нас гура тамо куда нико не жели. Ту ништа ниси могао.
Три ноћи сам га држао на оку. Нисам се одвајао од проклете машине.
Девојке нису свраћале до нас. Стајале су под чкиљавом светлошћу уличне лампе и чекале...
Шта људи уопште чекају? Да им буде боље? Нема ништа од тога.
Тишина је попала по нама, улици, збивањима...
Никад нисам сазнао шта се догодило те последње ноћи...
Био сам са Соњом. Прошла су три дана и ноћи и нисам више могао да издржим.
Када смо се вратили, затекао сам Богомољца како лежи на плочнику, наслоњен на зид.
Клонуо је главом. Намртво пијан, рекао би да га видиш.
Помислио сам да га је посетио јебени подводач.
Обазрео сам се. Нисам видео Тању. Дебела Мери је стајала на другој страни улице, испод своје лампе. Зурила је у ноћ, чекајући свој аутомобил.
-Шта се догодило? - нагнуо сам се над њим.
Мрмљао је неразговетно и стезао ми мишицу. Лице му се грчило као да се смеје и плаче у исти мах.
Догодила се необична ствар: очи су му благе и прозрачне. Нестало је тамних сенки и грча у вилици.
Патња је потрајала и сада се нешто догодило.
Предосећао сам: ово је последња ноћ.
Прво Шила, а сада и Соња. Две сјајне жене. Курве. Најбоље жене у мом животу.
Било ми је потребно пиће. Оставио сам га да лежи и слистио конзерву пива.
Онда сам почео да пакујем глупа колица.
Гурали смо их кроз ноћ до стана. Требало је за то петнаестак минута, али, сада сам имао и њега на врату.
Покушао сам да га усправим. Није се опирао. Дрхтао је целим телом, у грозници.
Он је од оних што посте. Има ли још таквих?
Ако већ постиш, не пали телевизор. Не отварај пошту. Не иди на посао. Не излази на улицу. Обрушиће се на тебе, лавина усамљених, промашених, полуделих. И то је тек почетак.
-Идемо кући - продрмао сам га. Губио сам стрпљење. Желео сам да се ово заврши.
Окренуо сам се. Соња је стајала крај нас.
-Знаш ли где је Тања? Бојим се да су га твоји посетили – питам је.
-Јели повређен?
-Не знам. Као да је видео ђавола.
Оставио сам га наслоњеног на зид. Соња му је пришла. Кад је видео, скљокао се на бетон и почео да рида.
-Тукли су Тању! - јечао је.
Чучнула је крај њега, узрујана.
-Он гори!
-Одвешћу га кући.
-Идем да потражим Тању.
Одгурао сам колица преко улице. Имају стотину килограма на четири точка, од којих се предња два окрећу око осе. Сваки од тих предњака вуче на своју страну. Тако се заглаве. Мораш да клекнеш и да их исправиш руком.
Опклади се да је точак умазан псећим говном и не би изгубио. У овом граду сере мноштво керова. Већина има безбрижнији живот од мене.
Човек иде за својим љубимцем са пластичном кесом навученом на руку. Том руком ће да покупи са улице измет свог најбољег пријатеља. Ваљда му је зато најбољи пријатељ. За мене то нико не би учинио.
Под окриљем ноћи нису тако приљежни...
Вратио сам се по Богомољца. Оваква шетња, гурање колица па ношење њега на леђима, потрајаће до зоре. Да ли је то зора коју је Богомољац чекао?
Онда ми је синуло: посадио сам га на проклета колица. Нека се вози.
Сада сам имао стотину и осамдесет килограма на четири точка умазана псећим говнима.
Запео сам да погурам. Сизиф није имао оваквих проблема. Гурао је камен у време кад нико није водио керове на срање.
Каубој са белим стетсон шеширом натученим на очи, застао је и бленуо у нас.
Тај се изгледа добро забављао.
Шешир је велики и сјајан у ноћи, а чова мали к'о пингвин.
Одустао сам од сероње. Имао сам преча посла.
Пре него да замакнем за угао, окренуо сам се.
Соња је разговарала са каубојем. Држао је за руку. Ухватила је мој поглед и покушала да се извуче.
Каубој је није пуштао. Чуо сам га како се смеје, док се стетсон белео у ноћи, величанствен.
Обузело ме очајање. Из петних жила сам погурао колица у бочну улицу и окренуо назад.
Успело им је са Индијанцима, али неће и са мном.
-Хеј! - викнуо сам. Окренуо се са својим пилећим лицем.
-Шта је? - одбрусио је.
-Скини тај шешир пред дамом.
Послушао је. То ме је изненадило. Био сам спреман да га закуцам. Ово је већ била довољно тешка ноћ.
-Она је моја дама – рекох у изненадном надахнућу – даћу ти је ако ми даш тај шешир.
Пружио ми га је без двоумљења.
-Одакле си?
-Саскачеван.
Добар неки тип, сељак, преварио сам се у њему.
Соња ме је гледала забезекнуто.
Сјајна жена, та Соња. Загрлио сам је. Плаћала је да могу да будем са њом. Да не поверујеш!
Хоћу ли је видети још који пут? То више није зависило од нас.
Оставио сам Соњу и каубоја и вратио се до Богомољца. Још увек је лежао на колицима, наслоњен на топао роштиљ. Да заплачеш од смеха.
Разгледао сам мој нови шешир. Био је то велики и скоро нов стетсон. Гурнуо сам га у хладњак за конзерве.
Пожурио сам да се удаљим од светла и гужве.
Дахтао сам од напора. Ретки пролазници су се окретали за нама. Добро сам их познавао. Звали су полицију за најмањи шушањ.
Да Исус сврати после две хиљаде година, позвали би полицију.
Забога, у ћорку с њим! Узнемирава грађане. Ти грађани сутра раде за своју лову, не зајебавају се полуголи по улици, са брадом до пупка.
Исус није блесав. Видео је о чему се ради, још кад је био прошли пут.
Преостали смо Богомољац и ја. Не за дуго...
Коначно ми је успело. Извукао сам се и овог пута.
Положио сам га на кревет. Горео је, чела орошеног капљицама зноја.
Да га видиш, би помислио би да умире. Ипак, то себи није могао да приушти. У Србији су га чекали жена и деца.
Али, човеку је потребно да, с времена на време, овако одапне. Да би се поново родио у новом јутру, које смо нестрпљиво чекали тако дуго.
То знају све пијандуре.
У соби се разлила нејака улична светлост. Лебдела је у тами као измаглица над реком, у зору.
Отворио је очи и спазио чкиљаво кандило које је горело изнад његове главе. Дрхтај је потресао је његово тело.
Дохватио ме је за мишицу, мрмљајући. Покушао је да се подигне и загрли ме.
Хтедох да га оставим, али стегао ме је још чвршће.
Фрагменти оног што је мрмљао допирали су до мојих ушију. Крхотине разбацане око нас, у нереду.
После затишја, човек се покајнички баца у потрагу за погубљеним делићима. Векови су прошли и сад му свака крхотина личи на светињу.
Напрегао сам се да разумем.
-Бог отац је са мном и мишљах, то је све што ми је потребно.
Ево га, почео је изнова. Не одустаје. Придигао се на кревету и упео, из све снаге, нешто да срочи. Да не поверујеш!
Мршаво и бледо лице уоквирено је црним реповима влажне, сјајне косе.
-Оскрнавио сам крило мајке божје.
Осећао сам његов поглед у тами. Желео је нешто од мене. Да се огласим, кажем обичне, гласне, разумљиве речи које одзвањају вековима. Ћутао сам и мислио о Исаку.
-Одавде, Србија ми личи на манастир - рече једва чујно.
Исак леже на црну, топлу земљу, док му сузе навиру. Заборавио је тај мирис и чини му се да је нашао себе.
Аврам је замахнуо и зарио нож, без колебања.
- Идем кући - рече поново.
Погледао сам га. То лице је уморно, измучено, али сад сија у мраку. Као какав блесави путоказ.
-Опрости ми, молим те - промрмља.
-Шта бих имао да ти опростим?
-Како не? Остављам те самог овде.
-Сам сам и дошао.
Легао је на кревет и затворио очи. Устао сам и изашао.
Нашао је свој опроштај. Или је признао пораз. То му изађе на исто.
Насуо сам себи пиће. Ја сам тај који треба да брине. Све време сам био тај.
Сручио сам у себе још једну вотку и изјурио напоље. Пожурио сам назад до Црквене улице. Желео сам да видим Соњу.
Није била на свом месту. Јебена улица је зврјала готово пуста.
Мери је упорно стајала испод своје светиљке. Немоћна да се помери, као окамењени фосил из прошлости од које ништа није преостало.
-Где су ти колица Бобе?
-Огладнела си Мери?
-Богме, јесам.
Гледао сам је и преплавила ме жалост. Толико је тих ствари које непрестано измичу...
-Мери, хајдемо код мене.
Погледала ме је зачуђено.
-Нахранићу те.
Насмејала се.
-Зар не могу да будем муштерија?
-Могао би, зашто да не?
-То је само посао.
-Али, теби је до шале, Бобе.
-Никако, желим да легнеш преко мене.
-Ха, ха, ха! Удавићу те. Стварно желиш то?
-Не знам Мери.
-Мене можеш имати само на један начин. Тако сам дебела...
Замислио сам то и узбудио се.
-Разумем Мери. Окупаћу те и ставити у кревет.
-Хе, хе. Луд си Бобе.
Поново ми то кажу вечерас. Треба ли да се забринем?
-Да оставимо то за други пут? Чекам сталну муштерију.
-Неће бити другог пута Мери. Готово је.
-Како то мислиш?
Одмахнуо сам руком.
-Идемо Мери.
-50$ Бобе.
-Нема проблема Мери.
Помакла се неодлучно. Скоро неприметно и као да је загрмело.
-Не шетам около Бобе. Мораћеш да узмеш такси.
-Не брини Мери.
Дигао сам руку да зауставим такси. Надао сам се да може да се спакује на задње седиште.
Журио сам да се загњурим у големо, праисторијско месо. Дисао сам тешко, при помисли на то.
(наставиће се...)
(Одломак из романа 'Велико бекство'. Роман може да се нађе на Интернету на везама:
https://itunes.apple.com/us/book/id1067327988
и
https://play.google.com/store/apps/details?id=com.newlookentertainment.velikobekstvo.AOVQPBRXAHBACHCC
или у апликацији: eKnjižara.
