Следећа станица, Месолонгин. Место у коме је погинуо Бајрон. Борио се за православну и Стару Грчку против Турака. У оно време кад смо и ми ослобађали Србију. Данас, тешко да би неко од његових саплеменика због тога устао из кревета.
Кад смо изашли из залива, у Коринтском мору нас је дочекао јак ветар и киша. Брод смо возили изнутра. То је било згодно, док нису престали да раде брисачи. Ништа се није видело. Морали смо да навучемо одела са капуљачом и изађемо у кокпит. Око подне престала је киша и разведрило се. Ветар нам је дувао у прамац. Нама у сусрет је наишло неколико једрилица под пуним једрима. Сезона је почела. За срећне људе... Као нас двојица... Иако су наши јарболи, уместо да стреме увис, немоћно лежали на палуби... Наишли смо на висећи мост који је спајао Пелопонез и копнену Грчку. Нов је и око њега су се још вукли остаци грађевинских машина и ископане земље. Опалили смо пар слика Бранковим Никоном Ф-2 и наставили да грабимо према Месолонгину... Одједном вода око нас је постала зелена. Плићак!? Сјурио сам се у потпалубље и погледао дубиномер. Само 3 метра, а било је 40-50! Упоредио сам очитавање са ГПС-а и карту на лаптопу. Преблизу обали, зашли смо у плићаке. Испред нас је била ниска обала иза које је слана мочвара где праве со. Окренули смо брод оштро лево и, без скокова дубинометра нашли се у дубоком мору.
Сад је требало наћи малу бову која означава улаз у канал који води у луку. Бова ноћу светли, а сада је дан и друга прича. Уочио сам је тек са двогледом руске марке. Али стакла Карл Цајс Јена, бистра к'о планински поток! Канал је узан и помало застрашујућ. Ипак, морао си да се ослониш на пилота и карте. И на поузданост грчких служби које продубљују канал. Дуг је 5 километара и могао си да додирнеш куће и чамце са обе стране. Као да смо у некој блатњавој мочвари, а не на широком, плавом мору! Споро и опрезно смо напредовали више од сат времена. Најзад смо упловили у широк и округао залив. Нигде никога, само пар чамаца везаних за обалу, у даљини. Пристали смо уз бетонски мол наспрам улаза у канал. На обали није било ничега, само посути шљунак на који се настављала улица која је обилазила парк иза ограде. Предео је пуст и раван. Заборављен. Волим брда. Планине мање, али без брда не могу. Равница, осим морске, депримира ме. Није место за умирање... Закључали смо брод и запутили се кроз парк да нађемо место где ћемо да попијемо наше поздравно пиво. Нигде људи. Иза парка су биле куће, али све је пусто. Као да смо банули у апокалипсу... Најзад је негде залајао пас. И видео сам пар жена у даљини, између зграда. Набасали смо на затворену цркву и празан кафић. Сели смо у баштицу и чекали. Нико се није појавио. Устали смо и кренули даље. Доспели смо на главни трг. Огроман је и препун људи. Изгледа да се цео град овде сјатио. Па, добро. Овде ћемо попити то пиво.
Остали смо у Месолонгину три дана. Крцали гориво, обновили залихе, шетали по граду, купили маслиново уље у кантама од 3 литара, локали пиво... Испао је сасвим пријатан градић. И јефтин. Можда та два иду заједно? Али, нисам ништа нашао о Бајрону. Ни помен, ни споменик. А у Greek waters pilot пише...
