Бранко је био највећи бродоградитељ међу нама, бродарима. Направио је три велика брода. Сви се зову Маглица. Маглица 1, 2 и 3. Дуго сам мислио да је то танка, нежна магла, обасјана јутарњим сунцем. Али, није тако. На дугом заједничком путовању од Измира до Бара, на Аморгосу ми је објаснио да то име има везе са неком змијом. Не волим змије, па сам заборавио причу. Бранко је не само највећи бродоградитељ међу нама, него је и највећи трговац. Продао је своја прва два брода за незамисливе паре. Као да смо на Западу! Маглицу1 '94-те за 25 хиљада марака, а Маглицу2 за читавих 90! Тамо негде крајем деведесетих. Маглица3 је био први његов брод са којим се домогао мора. Али, да кренемо од почетка. Маглица1 је 8-метарски брод, са алуминијумским спасилачким коритом. Том броду он је направио палубу и јарболе од дрвета. Изгледао је као из часописа. Сјајно лакиране летвице по палуби, светло браон зашиљени јарболи! Насловна страна! Ни унутрашњост није заостајала. Све у дрвету, промишљено, са племенитом игром светла и сенки. Анализирао је наутичке часописе из Америке. Мотор, Торпедо са 2 цилиндра. Домаћи понос. Брод је имао два јарбола, такозвани кеч. Већина у међу нама бродарима није ни чула за то. Али кад развије једра по благом ветру, па заједри испод београдских мостова, привлачио је погледе са свих страна, од Аде до Калиша. Имао је Бранко смисао за визуелну атракцију и уживао у њој. А богами, и они који су га гледали. Био је енглески ђак. Средња школа у Енглеској, тај је језик говорио као да је тамо рођен. Сведок сам томе. Срели смо на путу по грчким острвима два матора кокни Енглеза из Лондона и интересовали су се одакле му тај супериорни акценат. У Југи је завршио фотографију на Академији за филм. Визуелни тип, кажем вам. Англосаксонска матрица. То га је моделирало. За мене, неприлична доза бескрупулозног утилитаризма. Шта то значи? Па ето, кад је напустио Србију са Маглицом3, остао је дужан многима. Кад се вратио после 10 година, дуг је био заборављен или застарео, по њему.
Та прва екипа са којом је пловио Дунавом до Црног мора, доживела је шок већ код Кладова. Бранко је, као капетан и власник, послушао Цигу, члана посаде, искусног морнара који је пловио на великим прекоокеанским бродовима и, на његову препоруку, пристао да се привеже уз самоходку која је, празна журила ка Констанци по товар. Уштедеће и снагу и гориво. Празна самоходка је без газа, а Бранков брод, једрилица од 16 тона од чега је трећина у баласту, имао је теоретски газ 1,6 метара. Практично и више од тога кад накрцаш гориво, воду, посаду. Посаду су чинили, поред Бранка и његове конкубине, Цига и Никола. Цига је матора дртина, али искусан, робустан, мада искључив тип, који је одмах по поласку преузео команду, на шта је Бранко ћутке пристао. Никола је млад, беспослен дечко, помагао је у изради брода. Награда му је била ово путовање. Пловио сам са њим пар година касније и дечко није вадио главу из кофе у коју је немилице повраћао и од најмањих таласа. Слаба вајда од њега. Да се вратим на шок код Кладова. Дакле, у том делу Дунава озлоглашени су плићаци чак и на пловном путу. Мора се пажљиво. Капетан самоходке није имао разлога да буде пажљив јер му је мали газ, а и журио је. Бизнис. У току ноћи, док су већ спавали, набацио је Маглицу3 на пешчани плићак. Брод се буквално откинуо од самоходке и остао на песку, накривљен. Шокирани капетан самоходке, који је прекршио правила теглећи рекреативни брод који нема везе са послом, напустио их је, уверивши се да нису у опасности и да, осим откинутих битви и покиданих конопаца нема друге штете, са саветом да сачекају плиму или бар висок водостај! Плима и речна матица су помогли и наставили су пут већ сутрадан. Али, поверење у Цигу као капетана се пољуљало. Други шок се догодио на Црном мору. Ако си проучавао пилоте, књиге са препорукама о начину пловидбе по разним морима, онда знаш да Црно море није ни мало наивно. И знаш да тамо преовлађује североисточни ветар из Русије. И прилично је јак и прави непријатно велике таласе. Нико у Бранковој екипи то није знао. Кад су таласи почели да расту док су били на средини пута, морали су да беже од обале у правцу исток-југоисток не би ли направили дебелу залеђину за смер ка Босфору. Цига је наредио управо супротно. Према обали. А већ су прошли Варну и Бургас, једине две луке на тој обали све до Босфора. Није прошло дуго, а велики таласи су их гурали на ненасељену обалу. Покушали су да им се супротставе пловидбом у таласе, али то је било страшно! Дивље скакање, вода која преплављује брод и ни макац напред! Очајни Бранко је сео за радио станицу. Ускоро им се јавио човек на енглеском, са речима да их види и да ће покушати саветима да их уведе у малу луку неког турског села! Као да их је Бог погледао! Бранко је сео за кормило свог брода и слушајући свог спасиоца, по застрашујућем сурфу, успео да набоде улаз у лучицу који се уопште није могао видети са брода, чак и ако приђеш сасвим близу. Какво олакшање! Сви су дубоко одахнули. Провели су у том сеоцету скоро недељу дана док се време није смирило. Упознали су свог спасиоца који је као и они био морски авантуриста из Француске на својој 10-метарској једрилици. Али, који се на време сакрио на сигурно. Показао им је детаљне карте на лап-топу као и поуздане изворе за временску прогнозу. Ту у сеоцету су почеле и прве размирице међу посадом. Цига је изгубио поверење посаде, али са тим није хтео да се помири. Бранко је опет, био несигуран у своје капетанске способности и посада је то осетила. У страху су наставили пут и домогли се Истанбула без проблема. Ту су се, после оних исцрпљујућих административних обавеза које Турци захтевају, озбиљно посвађали и Цига је напустио посаду и отишао у Србију возом. Марина је била прескупа и Бранко се није усуђивао да ту остави брод преко зиме. Најзад су њих троје одлучили да опрезно наставе пут. Дневна пловидба мотором по лепом времену, од луке до луке. Пловидба до Бара је отпала. Пловиће Турском обалом док не нађу повољну марину да брод презими. На крају снага, одустали су у Измиру и оставили брод у градској марини. Није било баш јефтино, да су издржали само још мало, до Чешме или Далијана, било би доста повољније. Али, није се могло даље. Посада, изнурена од стрепње, више није била посада. Нису ни разговарали међу собом. Свако је хтео нешто друго. Да одмори дан више. Или да иде кући. Напије се. Или се наспава негде где се не љуљушка... Пресекли су у Измиру и оставили брод у сигурној марини. Јебеш трошкове!
Пут из Измира наставили смо Бранко и ја. Био је то мој услов. Мрзим гужву, надметање. Људи се на малом броду упознају више него што желе и могу да поднесу. Волим једноставност. Само нас двојица. Он, капетан и власник, ја, скипер и саветник. На том путу од месец и по дана кроз грчка острва и јужни Јадран упознао сам Бранка. Без обзира на разлике, остали смо добри, посебни ортаци. А те разлике нису биле мале. Напротив. Помагало је што је Бранко, несигуран у своје поморско умеће, као и ја уосталом, с тим што сам то боље сакривао и више се посвећивао и мање пио, био тип који уважава туђе мишљење када га убедиш. А испало је да сам га лако убеђивао. Мислио сам, у почетку, да то важи за свакога, да је слабић који пречесто одлуке препушта другима не би ли скинуо терет одговорности, али није било тако. Већину је игнорисао. Па у чему је била моја тајна у односу на Бранка? Бранко је био, у нашим крајевима, редак изданак анлосаксонско-протестантског духа. Од чега је то, школовања у Енглеској, културног утицаја кроз рок музику, последица живљења у кругу двојке, или све то заједно? Не знам, али био је утилитариста, живео у материјализму у коме је корист и успех једини критеријум вредности. -Спилберг је најбољи режисер. Заједно са Кјубриком. – изјавио је једне кишне вечери у градској марини у Мармарису док смо се свађали који филм да гледамо. Турчин Шухру је отишао. Јарболе смо пазарили (4 комада). (О томе касније. Сад само илуструјем.) -Америчка срања. Јеси гледао Тарковског? Ја сам руски тип. Не само због словенства. Порекло душе је са истока. Није одговорио. -Рубљова, Огледало, Соларис, Иваново детињство, Сталкера? Ништа од тога није гледао. -Е, кад будеш гледао, јави се да расправимо ко је највећи режисер. Намерно сам његово најбољи, пребацио у највећи. Није приметио. (Месецима касније из других извора сазнао сам да је променио плочу у вези филма. Тарковски је постао духовни узор. Е, сад, да ли је то из потребе да се буде егзотично занимљив или из стварног уверења, није се могло сазнати. Бар не код Маглице (волео сам тако да га преименујем).) Подозревам да ми је у том преобраћењу помогла лепота грчких острва. Она њихова ненаглашена, дискретна историчност, записана у пожутелом, рушевном камену Старе Грчке, разбацаном по острвима на најнеочекиванијим местима. О томе сам знао понешто и користио прилику да балавим. Или су то биле оне беле, осунчане, сеоске кућице на брдима изнад лучица, са плавим оквирима прозора? И оштар североисточни ветар са мирисом соли и смокава? Шухру, Турчин који је кренуо са нама из Измира, помало пијан од белог вина са Самоса, рецине, на малом грчком острву са 36 житеља, на које смо тајно пристали да преноћимо, у једној таверни, необавезно склепаној: овде рибарска мрежа, разапета да се осуши, тамо преврнута wc шоља и на њој осушена глава неке велике рибе предатора, онамо стогодишња маслина са уловљеним хоботницама које се суше на грани, плави прозори са глиненим ћуповима на дасци, за које би се кладио да су изроњени са дна мора и да потичу још из времена Питагоре који се родио у овим крајевима, забрађена баба у црном извирује из кухиње, док нам спрема поменуте хоботнице и стреља нас испитивачким оком које сумња да смо слетели са друге планете, мириси векова, мачке које ти се увијају око ногу, малена црква на узвишењу изнад нас, тишина какву никад нисам чуо ни пре ни после, узвикује: -Како ми то немамо!? – мислећи притом на захукталу, прегалачку турску цивилизацију трговине. Заустио сам да му објасним да су они дођоши који су заузели стари грчки камен, али уздржао сам се. Шухру је био добар тип. Можда је то одлучило. Можда и није. Само замишљам праведан свет. И мене на челу.
