Нељудска и бесмислена висина од које су те подилазили жмарци... Седео сам на огради и махао ногама над безданом. Усамљени смо на ветру, та висина и ја, у загрљају који је разјаривао снове о слободи.
         Становао сам код пријатеља у западном делу града, поред аеродрома. Први пут сам спавао и срао тако високо над земљом. Зурио сам у околне зграде и мислио о говнима која се сливају кроз зидове. Где иду сва та говна? Толико људи, гована, зградурина...
        Занос вртоглаве висине осећао сам блиско у себи. Остало сам тешко подносио. Поглед, макар упоран и свеобухватан, ничему ме није приближио.
       Клонио сам се и пријатеља код кога сам становао. Тај није био онај стари. Диринчио је по цео дан и после тога, није му било ни до чега. Буљио је у телевизор, испружен на каучу. Жена и деца су остали у Србији. Чекали су да заради новац. Њему је постало јасно да ће да потраје. Пио је виски и зурио у телевизор, да прекрати време.
       Возио сам се лифтом на последњи, двадесет и шести спрат. Увек је био пун црних, жутих и осталих лица. Морао сам свако то лице да испратим. Ево нас из свих крајева света и надилазио нас је РАСПОН у скученом лифту. Тај распон је имао облик жалости и пораза. Крили смо погледе или безобзирно буљили, уморним и глупавим лицима.
        Проводио сам време на тераси, посматрајући авионе. Авиони су слетали и узлетали сваких двадесетак секунди. Големо је јато тих јебених авиона. 
       Неки од њих су прелетали над самом терасом. Злокобна, метална трбушина наједном би закрилила небо, као таман облак. Пискава грмљавина затресе зграду. Готово је, смак света има овакав звук! Али, ништа се не би догодило. Не овог пута.
        У међувремену, пио сам пиво. Кућице, зградурине, орнаменти аутопутева и далековода, све то се протезало докле је поглед допирао. Изнурујуће! Ништа за шта би се ухватио. Очајнички бљесак реклама, бесмислена река аутомобила, копрена дима, воз који гмиже кроз бетонску џунглу, то човек има после хиљаде година, потмули дах бетонско-челичне грдосије која се стреса од сопствене окрутности, морао бих да сиђем и ускочим у матицу, очекују ме, пушио сам и зурио у узалудној нади, људи су надирали, очекујући спас, ево ме над њима, на последњем спрату, са ногама које се клате над безданом.
       Груди ми нису надимали узбуђење и обновљена воља.
       Залазак сунца доносио је олакшање. Пламтећа светлост титрала је на небу, док је земља тонула у таму. Чинило ми се да летим, грчевито се држећи за металну ограду...
       Трезнили су ме гађење и страх. Шарене светлости су се палиле и гасиле у ритму лажне радости. У мрклом мраку тресао сам се од хладноће. Ветар је доносио мирис снега и четинара са далеког севера.
 
 
        Тражио сам собу за себе. Било какву, само да је ближе земљи. Набасао сам на наше људе и отишао тамо.
        У нестварној тишини, опружио се ред црвених циглених кућица са белим прозорима и црним крововима. Високи дрвореди кестенова са обе стране улице, зауздали су сунчев сјај и буку метрополе. Спокој је прекривао кварт. Људи мора да су бољи на оваквом месту, помислио сам.
       Месингани звекир се сјајио на вратима. Дум, дум, закуцао сам.
       Отворио ми је висок и осушен чилагер.
       -Господин Николас - рече за себе.
       -Моја жена, госпођа Џоана.
        -Јована - подсмехнула се она.
        -Тако млад и леп човек - госпођа Јована ме је гледала са усхићењем.
        -Имате ли жену?
       -Немам госпођо.
        Најзад смо ушли у кућу. Сео сам на кауч. Господин Никола-с клече на тепих и навали се лактовима на сточић испред њега.
        -Чај? - понуди госпођа.
        -Радије бих пиво.
        -Не држимо алкохол у кући - одбруси матори.
        -Добро - одустао сам.
        Госпођа Јована или Џоана, одгега у кухињу. Била је то дебела госпоја.
        Господин Никола-с је зурио у мене. Глупаво сам се осмехивао.
       -Тридесет и пет година - рече одједном, чврсто ме гледају}и у очи. То је имало нешто да значи.
        -Њу сам довео пре двадесет година - климну главом на кухињу.
        Неочекивано лако за своје године, матори скочи на танке ноге и пљесну дланом по зиду.
        -Ова кућица вреди три стотине хиљада долара - рече - И отплаћена је.
        Последње речи је нагласио, изговоривши их на енглеском. Испустио сам уздах дивљења.
        Клекнуо је опет. Буљио је у мене нетремице, са нескривеним гађењем.
       Нисам одговарао. Изгубио сам жељу за тим. Господин Николас је имао тај беспоговорни тон.
       Поново је ђипио на ноге лагане.
       -Идемо доле!
        Послушно сам пошао за њим. Спустили смо се низ степенице, у подрум. Тамо је била проклета соба.
        -Двеста педесет долара - рече.
        -Опа! - узвикнуо сам.
        -Имате посебан улаз и купатило. Овде можете да  кувате ако вам је до тога - није се обазрео на мој узвик.
        Ишао је испред мене, погрбљен и без гузице. Већину именица изговарао је на енглеском. Шушкао је и пљувао док је говорио. Зарадио је то, упињући са акцентом, помислио сам.
        Одједном, унео ми се у лице.
        -Ви сте комуниста?
        Нисам био сигуран да ли је то питање или закључак.
        -Ови што долазе су комунисти.
        -Како их препознајете?
        Зурио је у мене, не трепћући.
        -Имам ја нос за њих.
        -Не сумњам у то - окренуо сам се и пошао горе. Ишао је тик иза мене.
        -Морам да будем сигуран.
        -Шта су вам учинили?
        -Не желим да петљам са емиграцијом.
        -И ви сте то.
        -Не! - узвикну љутито - Тридесет и пет година! Схваташ ли то?
        Изгледа да нисам схватао. Вратили смо се горе. Госпођа Јована је послужила чај и чекала.
        Осећао сам се боље крај ње. Гледала ме је са усхићењем, као неког кога је дуго очекивала. Ипак, надао сам се да то нисам ја.
        Господин Никола-с се нагињао ка мени, зверајући исколаченим очима иза дебелих наочара. Имао је тамну и масну кожу и колутове око очију. С времена на време, изустио би нешто глупо и шушкаво, једва чујно.
        Помислио сам да са чилагером нешто није у реду. Али, госпођа је имала присност и топлину мајке. Нисам жудио за тим, али човеку не смета.
        -Како сте се усудили овако далеко без жене, млади господине?
        -Какав те млади господин спопао? - јекну господин Николас заједљиво.
       Скочио је на ноге, као опарен. Та колена га нису дуго држала.
       -Могу да платим двеста долара - рекох.
        И то је било пуно за собу под земљом. Ипак, били су земљаци, нарочито дебела госпођа. А имао си да платиш и за мир, дрвореде, кућу која је с муком отплаћена...
       -Не занима ме.
       -Не разумем?
       -Нема ценкања са мном.
       -Онда...
       -Оставите то тамо одакле сте дошли.
        Помислио сам како је узалудно.
        -Где радите?
        -Још не радим.
        -Видиш! - обрати се он својој жени - Имам ја нос за њих.
        -НИКОЛА! - узвикну госпођа Јована - Овај младић је мио и пристојан.
        Охо, постаје занимљиво.
        -Али, Џоана, нема посао!
        -Наћи ће! Можемо му веровати.
       Побогу, помислио сам.
        Догодила се неочекивана промена. Господин Николас се покорио, без даљег отпора.
       Соба је била моја, то је било решено. Дебела жена имала је одлучујућу моћ над сувим господином који је клечао. Али, нисам имао воље да мислим о томе.
        Преселио сам се следећег дана и платио за први и последњи месец. Одахнуо сам од висине и бесомучне буке.
       Тако сам сишао на земљу. Дубоко укопан, осећао сам се боље. Имао сам мале прозоре испод таванице. Кроз њих се видела крошња дрвета и веверице у њој.
        Нисам тражио посао у то време. Имао сам нешто новца и покушавао сам да се приберем.
        Луњао сам градом и зурио око себе. Онда сам се враћао у земуницу, пио пиво и размишљао.
        Морао сам да одлучим. Ту није било много избора и нисам журио. Нисам хтео ништа. Ствари сам радио када није било другог излаза. Тако ће бити и овог пута. Знао сам то и нисам се узрујавао.
       Госпођа Јована ме је звала сваке вечери у гостинску собу. Буљили смо у телевизор, као уморна продица.
        Господин Николас је помно пратио вести. Нарочито би га узрујали пожари.
       -Пушите ли? - питао ме је.
       -Помало.
       -У кући је забрањено пушење. Пијете?
       -Помало.
        -Овде је још на снази прохибиција - нагласио је - Човек никад није довољно опрезан.
        Нема сумње, чилагеру је недостајала даска у глави. Пало ми је на памет да је болестан од неизлечиве болести. Уопште није седео. Клечао је на јастучету или стајао на једној нози. Никад га нисам видео да седи на дупету, као сав остали свет.
        Убрзо сам схватио да је чмар опсесија господина Николаса. Избегавао је да га троши.
        Позвао ме је у кухињу да ми покаже своја пробрана јела. То је била дијета до које је дошао после неколико година експериментисања.
        -Са овом дијетом успео сам да одстраним смрад из измета - објаснио ми је поносан. Његово застрашено лице се озарило.
        Забезекнут, климао сам главом, одобравајући. Препала ме помисао да ће ме позвати на дегустацију.
        Господин Николас је мрзео говна. Говно је свакодневна порука  смрти. Људи стишћу нос, али не и он, господин Николас.
       Смрадом, смрт тера шегу са људима. Он је то схватио и зато је отишао из земље у којој је рођен. Србија је пуна гована. Људи су у говнима до гуше, али то им не смета.
        Слушао сам запањен ову говнарску филозофију. Брбљао је на енглеском и то ју је, донекле, чинило комичном. Али, тамно, избезумљено лице које ми се уносило! Лудачки страх је сијао у раширеним зеницама. Ужас од смрти која се давно догодила. Пре тридесет и пет година, отприлике.
        Од како ме је посветио у своје тајне, нисам могао да га се отресем. Почео је да ми долази у собу. Прогонио ме је.
        -Мушкарци прочишћавају један другог - рекао ми је у поверењу.
        Можда је само педер, помислио сам. Одлучио сам да будем на  опрезу.
        -Смрт се увлачи у човека кроз ту пркосно стиснуту рупу - настављао је упорно - Зато људима није дато да зуре у свој чмар, као што чине са гениталијама!
        -Савршена чистоћа постиже се потпуним предавањем.
        Коме? Није ми одговорио. Уместо тога рече:
        -Говна су једино што човек враћа мајци земљи.
        Ту је у праву, морао сам да му признам, али зар не би било једноставније да се предао Богу?
       Проклетник је силазио у подрум да ме подучава о исхрани. Ништа му није било по вољи. Ускоро сам баталио кување. Бежао сам из своје скупо плаћене собе да презалогајим! Жвакао сам у ходу или сакривен на клупи у парку.
        Немам среће, помислио сам, слегнувши раменима. Ни храбрости да засвагда покидам везе. Прешао сам пола света да бих се опет држао земљака, као пијан плота. Ево ти сународника, уживај са њим!
        Господин Николас је упорно долазио да ми објасни пут хране у човеку. Лучења, грчеви, контракције, знао је шта се догађа дубоко у утроби, завукао се у себе и отуд пружао руке, трансформација хране имала је симболично значење, метаболизам је шифра судбине коју је он тумачио пљујући, исколачених очију.
       Морао сам да се одрекнем кафе, цигарета, доста са тим, дођавола и пиво! Сакривао сам мој виски. Пио сам кришом, ноћу. Соба није имала кључ и могао је да бане сваког часа. Издрао бих се на њега, али он се бестидно враћао, као да се ништа није догодило.
        Бежао сам из куће да попушим цигарету. И то је било боље него слушати бескрајне тираде. Био сам слаб и изможден. Нисам могао да се отресем проклетог чилагера. Будио ме у цик зоре, пре својих шетњи које су, срећом, биле дуге. Морао сам нешто да урадим: да побегнем или се запослим.       
        Када сам први пут помирисао своје говно, забринуо сам се.
        Али, нисам могао да изађем на крај са чудовишном вољом блесавог чилагера. Могао си да га узнемириш само помињући Србију. Мржња коју је осећао према њој, могла је да се мери са овом несаломивом вером у чистоту, која ће му донети спокој.
        Немиран и неиспаван, жудио сам за женом као псето. Обузимала ме је несвестица на помисао о жени. Кад год ти крене лоше, жудиш за женом коју ниси имао! Колико је таквих! То ми се дешавало и раније, али сада сам био луд. Није у питању била само жудња, него и спас, борба на живот и смрт.
        Одлазио сам у град и посматрао жене. Ходале су усправно, не осврћући се. Покушавао сам да им приђем. Тако сам открио чега су се досетиле: сакрити се иза слободе, коју су са лакоћом носиле на безбрижном лицу! Сада ту ништа не може да се учини.
         Враћао сам се у земуницу и тамо ме је чекао господин Николас ужагрених очију и госпођа Јована, једина жена у петомилионском граду која је разговарала са мном и гледала ме са оним истим усхићењем од првог дана.
        -Морате се оженити. Живот не вреди пет пара, без жене.
        Увртела је то себи у главу, бесмислено и неумољиво. Одбијање ту није помагало. Распитивала се код својих познаника.
        Пустио сам ствари својим током. Кад дође до зида, знао сам шта ћу да урадим. Оно исто што и толико пута пре тога: побећи ћу!
Бекством сам се одупирао судбини.
 





​