Почео је да пада снег. Био је ситан и редак, ношен снажним ветром. Бацио сам опушак, пљунуо и кренуо према излазу из села. Брзо сам прошао последње куће и загазио у снег. Зауставио сам се и обуо напртњаче. Иза мене на белој ледини остајао је траг дивовских стопала. Напредовао сам снажно и уједначено. Одједном, промрзлу тишину разбио је праскави звук мотора. Обазрео сам се. Из правца села приближавао се снежни ауто. На њему је седео униформисани човек. Нисам познавао ту врсту униформе и слутио сам невољу. -Добро јутро - рекао је, угасивши бучан мотор - Куда? -На логоровање - махнуо сам руком испред себе. У даљини се протезала црна пруга некаквог растиња. Вероватно шуме. -Оно је ауто пут. -Знам - рекох, трудећи се да изгледам лежеран - Идем још даље. Имам карту. -Јесте ли сте пријавили? -Шта је ово, војна зона? -Могу да вам напишем казну. Морате се пријавити, где идете, колико дуго, да можемо да вас потражимо. -Не желим да ме потражите. -Такав је закон. Морам да вас заштитим. -Да ли је Џек Лондон имао дозволу? -Молим? -Убедили сте ме. -Утолико боље. Овог пута нећу да вас казним. Морате имати дозволу и водича, иначе је самоубиство. -Кога је брига ако желим да умрем у снегу? -Не тиче ме се, али одаберите где нисам надлежан. -Имам добру опрему - нисам се дао. Насмејао се. -Видим да нисте из ових крајева. -Обишао сам неке планине на другом крају света. -Овуда нико не шета ненаоружан. -Зашто? Медведа нема, вукови су отерани на север. -Када је гладна година овуда врви од чопора. Пењите се. -Приручник каже да вук није виђен годинама. -Кладите се у ово што сам вам рекао. Те књижице пишу они који су у најбољем случају, у сред лета, били на организованом логоровању. Није било друге. Чова у униформи је био одлучан да ме врати у цивилизацију. Скинуо сам напртњаче и попео се на снежни ауто, иза његових леђа. Вратио ме је у сеоце и оставио испред дрвене кућице где је требало да се пријавим. Неколико девојака и младића се врзмало около. Стално су пристизали нови. Упртили су скије на леђа и вукли их са собом. Узбуђење и веселост су се осећали у ваздуху, без икакве везе са мном. Мој пут није водио у том правцу. Нисам платио никакав аранжман. Имао сам сопствени план. Седео сам на залеђеном камену и посматрао како лочу пиво. Прскали су се тим пивом. Девојке су вриштале. Вечерас ће наставити да се опијају крај веселе ватре у камину. Гледао сам безбрижна лица која нису одавала ни трачак дилеме. Моје лице је другачије. Нисам носио ни то дречеће одело. Није тешко утврдити да им не припадам. Имао сам на леђима позамашан ранац у коме је било све што ми је потребно. Устао сам, оставивши ранац на снегу и дошао до кућице. На вратима су биле излепљене рекламе за скијање и логоровање: 150$ са водичем за двадесет и четири сата. Експедиције су у групама од најмање троје. Имао си да платиш, иначе ништа од игре. И да нађеш још две будале. Ту је била још једна реклама коју сам погледао са интересовањем: Испирање злата, недељу дана. Спавање у брвнарама из доба Златне грознице, на обали реке. Злато које на|ете је ваше, ово је било подвучено, са звездицом која је упућивала на ситна слова на дну текста. Ту се разглабало о величини пореза и како се утврђује. Смучило ми се од ситних слова и којечега и престао сам да читам. Човека растуже овакве ствари. Нисам проклети криминалац, недостаје ми храбрости за тако нешто, па ипак, имали су ме у компјутеру за порез, саобраћајне прекршаје, социјалну помоћ... Осећао сам то при сваком сусрету са полицијом. Ти момци су љубазни. Знају све о теби, пре него прозбориш. Опходе се с висине, али то је за твоје добро. Није ми потребна никаква помоћ и нисам ушао на та врата. Већ сам попиздео! Био сам овде и нисам намеравао да одустанем тек тако. Дошао је аутобус и скијаши су отишли. Утихнуо је њихов жагор и село је сада као мртво. Покупио сам ранац и пошао на станицу. У чекаоници нећу бити сумњив са пртљагом. Снег је наставио да пада. Бедно сеоце је изгледало идилично кроз копрену ситних пахуљица. Непрегледна белина је давала поетску узвишеност глупавом пределу. Растеретио сам се и сео на клупу. У чекаоници није било никога. Темељно сам прегледао ред вожње. Нисам нашао ништа занимљиво осим мешавине енглеских и индијанских назива за насеља. Онда сам пушио и буљио испред себе. Било би добро да снег појача и омогући ми да се пре мрака искрадем. У противном, мораћу да сачекам сумрак. Дотле је остало доста времена. Било је тек једанаест сати. Најзад ми је дојадило. Ова ситуација ме је понижавала. Скривао сам се као лопов. Изашао сам, на улицу и окренуо на исток. Тамо сам видео уџерице индијанског насеља. Зауставио сам се пред неком биртијом. Отуд су се чули жамор и узвици. Испред су паркирани снегомобили. Дизали су буку и смрдели. Ни једне санке, ни једно вучно псето. Само пар луталица који очекују отпадак за себе. Ушао сам у задимљену рупу и нашао слободно место у углу. Скинуо сам ранац и гурнуо га испод клупе. Сео сам и одахнуо. Сакривен у буци смрдљиве биртије, осетио сам мртвачки умор. Дошло ми је да одустанем и вратим се првим аутобусом. Док изађеш на крај са срањима, не остане ти пуно. Разгледао сам индијанска лица. То су припита, широка лица са дивљим очима које су севале за ситницу. Задремао сам када ме је пренуо прасак и ломљава. Двојица су се дохватила за вратове. Остали су их гурали напоље. Биртија се зачас испразнила. Остали смо келнер и ја. Подигао је пале столице, поравнао столове и онда ми донео кафу. Платио сам ситнишем. Још јуче у граду, био сам уверен да морам ово да учиним. Да бих се спасао, доказао или ко зна шта сам увртео у главу? Сада нисам био толико уверен. Презир и горчина су испарили из мене. Било ми је хладно око срца. Јучерашње радосно ишчекивање постало је тескоба. Закаснио си, рекох себи, Елдорадо је одавно испражњен. Погледај индијанце, остала им је жеђ у млохавом трбуху. Пушио сам и мислио о изговорима, кад нахрупише унутра. Вратио се само један од оне двојице. Био је бео од снега. Остали су га чистили и тапшали по рамену. Имао је затворено око и мокру косу. Поглавици је лице сјало од поноса. Шутнуо је свог противника у гузицу и бацио у снег. Нико не може да се зајебава са њим.
Ево ме са бившим индијанцима у прљавој рупи. Не за дуго. Спреман сам да изађем у ледену пустош, остављајући их за собом. Устао сам и дохватио мој ранац. Изашао сам лежерно, не осврћући се. Усправан и пун одлучности, стајао сам на улици. Суженим очима меркао сам ситуацију. Нигде ни живе душе. У уџерицама око мене палила су се светла. На северу је велики морски залив и непрегледно ледено море. Тамо сам се запутио. Носи ме снажан и хладан ветар. Корачао сам и обазирао се, спреман да се бацим у смет на звук снежног аутомобила. Али, било је тихо. Прилика за лудаке и самоубице. Удаљио сам се од села и куће се више нису виделе. Био сам на сигурном од полиције, цивилизације и осталих срања.
Снег је појачао. Ипак, није то била вејавица која је могла да ти загорча ход. Марширао сам бодро, упркос незграпним напртњачама. Небо је застрто и сиво, ниско над главом. Ништа од месечине ноћас. Обазирао сам се около, покушавајући да читам крајолик. Непрегледна равница са понеким усамљеним дрветом. Досад сам читао књиге. И са њима је слична ствар: празнина са понеком искром, ту и тамо. Баталио сам и ослонио се на компас. Судећи по карти, ово је пустош стотинама километара наоколо. У глувој тишини чула се шкрипа снега. Стегнутих зуба гурао сам напред. Прошао је и други сат. Био сам далеко и сам, усред мрака и снежне пустоши. Није ли то оно што сам желео? Мој противник није више човек. Жена још мање.
С муком сам разазнавао ствари око себе. Требало је мислити на логор. Успорио сам, тражећи дрво. Одједном, учини ми се да чујем нешто испред себе. Необичан, потмуо звук, једва чујан. Следио сам се, ослушкујући. Можда ми се причинило? Дај Боже да је тако! Стајао сам тако неколико минута, ослушкујући, смрзнут од страха. Ништа, глува тишина и тама око мене. Ветар фијуче и засипа ме снежним иглицама. Најзад сам се покренуо. Моји прсти и удови, гузица и уши, моје мисли вапили су за огњиштем. Благословена ватра и склониште од снега и ветра, то је све што је човеку потребно! Нашао сам лампу и упалио је. Било ми је јасно зашто сам је добио тако повољно: није могла да продре кроз таму и снег. Бацио сам се на склапање шатора. То ми је брзо пошло за руком, иако се прст пред оком није видео. Тај шатор је налик на игло и у њему има места за двоје. То је за случај да налетим на згодну горштакињу. Мало вероватно, после оног што сам видео у селу. Углавио сам га поред усамљеног дрвета. Обазрео сам се. На реду је била ватра. Разгорела, дивља логорска ватра! Унапред сам се радовао. Какву сам глупост направио! Огњиште је требало уредити по дану. У свим приручницима то је правило број један! Проклети полицајац! Где сад да нађем дрва? Био сам смртно уморан. Страх ме је одржавао на ногама. Управо тада ми се прикењало. Тражио сам тоалетни папир у ранцу и псовао. Допрло ми је до свести колико је то бесмислено. Бринути о тоалетном папиру у леденој пустоши, на минус петнаест, колико је показивао мој ручни термометар! Замакао сам иза дрвета. Учинило ми се преблизу. Имао сам бескрајну пустош на располагању, па сам се удаљио још десетак корака. На мени је једноделни зимски комбинезон и то је тек почетак! Дуге гаће, термо гаће, обичне гаће, а да не набрајам још једне панталоне и тренерку. Све то је требало свући са себе да би допрео до дупета. Проклети модни и остали креатори, не пада им на памет срање у природи! Некако сам и то обавио и убрисао се снегом. Уза сву муку, ово освежи излуделог човека. Вратио сам се и умало не падох у несвест! Мој шатор је нестао! Помислио сам да сам погрешио дрво, али ранац је био ту. Проклети ветар, биће да је он! Дај Боже да је ветар! Не смем ни да помислим да нисам сам у леденој вукојебини. Потражио сам шатор, али ни трага ни гласа од њега. Са оваквим ветром, до ујутру је могао да буде на Аљасци! Грозничаво сам размишљао шта да радим. Књиге о томе не кажу ништа. Оне те увек оставе на цедилу кад је срање. Њихови писци су паметнији. Повели су добру женску и уплатили аранжман са водичем који их је одвео у брвнару са веселом ватром у камину. А онда написали књигу која разјарује снове о слободи. Поверовао сам и ево ме у снегу до гуше. Ако се извучем, написаћу и сам књигу. О будали која је веровала у књиге и оно што пише у њима. Отпада да запалим ватру. По оваквој помрчини и снегу тешко је напипати сопствено дупе, а камоли гране за потпалу! Имао сам петролеја у ранцу. Могао бих да покушам да запалим цело дрво. Била би то велика ватра која се види далеко. Можда би ме неко спазио и покупио? Макар и онај шумар од јутрос. Тргао сам се и начуљио уши, разгораченим очима зурећи у непрозирну таму: ОПЕТ ОНАЈ ЗВУК! Нисам уображавао, кроз ветар се чуо потмуо, шиштећи звук. Тако нешто нисам чуо раније. Шта би то било, побогу? Као да неко сикће! Шта год да је, није обећавало добро. Никакву милост, на смрзнутој земљи, за тело које је вапило за топлином поспане жене. Дуго сам био без жене у туђој земљи и ево, сада сам плаћао за то. Обузет женом, не бих ни помислио на освајање ове сулуде, непотребне слободе. Али не, хтео сам да будем изнад свега тога! Слободан од брака, кредита, деце, посла, зарађивања, дужности...
Провешћу ноћ на дрвету, одлучио сам, очајан. Осветлио сам крошњу. То је чворновато и оскудно зимзелено дрво, са пар јаких грана на сигурној висини. Набацио сам ранац на доње гране и попео се са лампом у зубима. Сметови проклетог снега су се обрушавали на моју луду главу. Мој ранац је од алуминијумске конструкције. Положио сам га преко две чврсте гране и сео на њега. Нисам раније спавао на дрвету. Кад размислим, нисам нигде ни спавао, осим у кревету. Погледао сам на сат. Било је осам и петнаест. Дуга је ноћ предамном. Читао сам да су човеку биле потребне хиљаде година да сиђе са дрвета. Ја сам се, ето, попео назад већ прве ноћи. Дуго и с муком сам се увлачио у врећу. Затим сам се везао конопцем за гране да ме не би пробудио пад са висине од три метра. Направио сам добар посао: чардак у тами, ни на небу ни на земљи. Смирио сам се на дрвету, шћућурен у врећи. Решен да поднесем искушења пред која ме ставе исконске силе. ТУ САМ: непобитна, идиотска чињеница о којој не вреди ни мислити. Границе времена и простора су се расплинуле и преостало је оно што је одувек ту, старије од живота: хладноћа, фијук ветра, самоћа. Празнина. Тама. Рукама сам обгрлио колена и убрзо запао у кошмар нејасних мисли и снова. Сањао сам голему, тек заклану зивотињу. Налик је на краву или бика. Просута изнутрица се пуши на крвавом снегу. Скинуо сам све са себе и увукао се у трбух животиње. Унутра је топло. Радознао, извукао сам главу са које крв капа на снег. Та глава изгледа као да је разбијена. То је моја глава.
Пробудио сам се нагло, згранут. Срце ми је тутњало. Био сам укочен и напола смрзнут. Једва да ми је пошло за руком да се усправим и протегнем укочене удове. Зглобови су пуцали с праском кроз ноћ. Отргох се из леденог загрљаја. Шта ме је пробудило? Сама Смрт? Нисам смео да заспим. Нити да сиђем са дрвета. Жудио сам за величанственом ватром, макар био у кући која гори. Пипао сам по врећи и најзад извукао мали примус из ранца. Запалићу га. Можда скувам чај. Праисторијски предак није имао ове погодности. Недостајале су му неке ситнице: Биков упаљач, фотеља, аутомобил, хигијенски улошци, телевизија, папуче, марихуана, атомска бомба... Чудо да је људска врста догурала до мене. Како ће даље, нисам смео ни да мислим. Није ми успевало да запалим проклету ватру. Руке су ми дрхтале, нисам их осећао. Просуо сам петролеј по себи. Запалио сам цигарету и пушио. Најбоља цигарета у животу! Увлачио сам дим са големим задовољством. Палио сам једну за другом и грејао се на жар од цигарете. Био сам довољно блесав да се удаљим од људи. Напустити људе у духу и у стварности две су ствари! Оно прво је дечја игра. Ако се ишчупам из ледене пустоши, неће ми пасти на памет да напустим кућу, а камоли да изађем из града! Пребројао сам преостале цигарете. Мало их је остало. Обузет бекством, нисам мислио о томе. Седео сам на дрвету и проклињао проклете књиге, Ескиме, слободу, писце, снове, снежног полицајца и кога све не! Да је дан, видео бих колико је сати и вратио се, макар у затвор. Ех, да ми је самица! Али нисам те среће, имао сам дрво, снег, минус петнаест, крик из помрчине... Побогу, шта то вреба у тами? Био сам полумртав од страха и хладноће. Изгубљен у леденом беспућу. Морао бих себи да признам: нешто није у реду са мном. Ово не успева сваком. Некад су овуда трагали за златом. Шта сам ја тражио? Оно што нису нашли: чистоту? Бога? Офуцана, матора курва имала је свега тога много више него проклета залеђена ледина! Борио сам се да не заспим. Неодољива обамрлост грлила ме је нежно, шапћући ми на уво мазним гласом. Као да сам се опирао жени бујних груди и гузова, витких ногу и похотних усана, која ми се бестидно подавала, зурећи у мене очију мутних од пожуде. Курветина, како ме је нашла на дрвету, питао сам се у чуду. Проклете жене, прави су ђаволи! Ма шта учинио, човек не може да им умакне. Наћи ће га и у Паклу, не би ли му отежале агонију! Пробудио ме је оштар бол у стомаку. Требало ми је времена да схватим да нисам у наручју жене. Висио сам на ужету, пресамићен, са главом на доле. Није ми успевало да се искобељам. Конопац ме је давио. Покушавао сам да се окренем и дохватим грану. Недостајале су ми дуге и длакаве шапе мог претка. Најзад ми је успело. Стао сам на грану, док ми се окретало у глави. Мој ранац је био доле, у снегу. Нећу због њега да силазим.
Тргао сам се из бунила и постао свестан чудесног мира. Као да је свемир зауставио ширење, а Земља престала да се окреће. Величанствена тишина најављивала је нешто велико. Усудио сам се да се испишам. Тресак млаза на снег одјекнуо је као грмљавина. Препаднут да сам нарушио нешто у поретку Природе, обазрео сам се. Ваздух је променио мирис, а густа тама добила млечну боју. Ветар се умирио. Снег је престао да пада. Свитало је! Бог је на моје очи раздвајао небо од земље, таму од светлости... Једног оваквог јутра, промешкољио се први човек. Не знам како му се допало, али мени је у души певало на сав глас. Смрзнутим бићем осећао сам Божју промисао. Реч Боже, недостајала је Твоја Реч на матерњем језику да бих разумео и, знао сам, ништа није било узалуд. Ослушкивао сам. Ништа. Зашто ми се не обрати? Сами смо. Не бих то искористио, као неке ситне душице из Библије. Зар сам хтео превише? Издржао сам страхоту ледене пустоши и сада сам чекао на дрвету да ми се јави, само једна речца, макар уздах! Указао се Авраму и Мојсију, а за мене, како видим, ништа. Скочио сам са дрвета бодар и самоуверен. Презрео ме је, закључио сам, јер сам се уплашио и узверао на дрво, као мајмун! Осрамотио људски род! Скупио сам ствари и потрпао их у ранац. Обазрео сам се: после величанственог буђења, јутро је испало бедно и магловито. Осмотрио сам компас. Куда сад? Не будали, рекох гласно себи. Враћаш се у село и ту нема дилеме. Потражићу шатор пре повратка. Коштао ме је добрих две стотине долара. Упртио сам ранац на леђа и запутио се на север, куда је ветар дувао. Надао сам се да није растргнут или поједен. Зурио сам испред себе. Разданило се и упркос магли, видео сам довољно далеко. Спазио сам га већ после стотинак метара. Био је засут снегом и насукан на голо шибље. Стресао сам снег и разгледао га. Био је неоштећен. Још је био наде да угостим Индијанку у њему. Бацио сам се на расклапање конструкције. Усред посла, пренуо ме је сипљиви звук од синоћ. Следио сам се, ослушкујући. Налик је на режање. Био је ту негде, сакривен у магли испред мене. Зграбио сам свој нож. Обазирао сам се, погнут и спреман да збришем назад на дрво. Одједном, угледах извор претећег звука кроз маглу која се споро вукла! Зинуо сам, не верујући очима. Била су то СВЕТЛА ОД АУТОМОБИЛА! Јурио је по друму мокром од снега. Нестао је у даљини, док је снег шиштао и прскао на све стране. Разабрао сам маглом испрекидану, танку нит друма. Мој ноћашњи страх и тмурна космичка осама! Бог се зезао са мном. Узимао ми је испред носа оно што сам мислио да ми припада. Отпешачио сам до пута и сео на шарену металну ограду. Нисам више желео назад у село. Отворио сам моју карту и погледао. Овај пут није уцртан. Ово је била стара карта и зато сам је добио јефтино. Надао сам се да ће ме неко повести. Ако нико не наиђе, логороваћу крај друма. То је нешто што сам већ радио. Седео сам и пушио последњу цигарету. Онда ми је дојадило, упртио сам ранац на леђа и кренуо путем. Пешачио сам брзо, у правцу супротном од села.
