Ено их тамо, зуре кроз доглед. Немају друга посла, посматрају летву. Није то обична летва. Оглодана сунцем и ветром, са бројевима који нешто означавају. Забацим је на леђа и носам тамо-амо по бескрајној ледини. Али, онај што зури хоће нешто од мене. Склопио је шаке и урла. Осећам се као будала, док држим проклету летву. На коју страну да се денем? Испадне на погрешну. Онај тамо губи стрпљење. Погледај га, скаче и млатара као мајмун. Изгледа као човек који би радо пропустио некога кроз шаке. Шта ја имам са тим? Упртим летву и загледам се у земљу. Где је та проклета кота? Прашина и блато, где год погледаш. Бусен или барица воде, ту и тамо. Никакве коте ту нема. Питер или Пера би ми одавно дао ногом у дупе, да нисам његов земљак. Има стрпљења са мном. Двадесет година помаже Торонту да се шири. Он је бабица овог града. Тај чова не затвара уста. Непрестано говори. На пустопољини, због глупавог посла, брбља на енглеском, али пре и после, меље на српском. Мислио сам да се мени обраћа. Њуф ми је објаснио да тај језик говори и сам са собом. За воланом, док се, уморни, враћају у град. Мрмља себи у недра. Повремено баци поглед око себе. Њуф не зна шта би му одговорио. Али, не узбуђује се због тога. -Он је као река - објаснио ми је - Сере без престанка. Грдио је, мрзео, описивао, претио, оговарао... Никад није ћутао. Да не поверујеш! Знао сам све о његовој жени, о коњима, Србима, тркама, сновима, детињству, клађењу и о томе како није имао среће. Била је тамо, надохват, али опет је одјахала другоме у наручје. Сваке суботе морали смо да слушамо о црној курви коју се спремао те ноћи да угости у свом комбију у подземној гаражи. -Некад сам се купао суботом, а сад у педесет и петој, подајем се црној животињи. То ти је живот, а? Ни комби није био обичан. Тапациран, са чупавим тепихом који смо морали да истресамо до последње мрвице и душеком на надувавање. Имао је још један душек, али тај је висио над нашим главама, закачен на кров. Био је пун воде. Сва та проклета водурина мешкољила се тамо-амо, правећи буку. -Човече, нема секса без воденог кревета! - мљацкао је - Уђеш на рајска врата, а проклета стварчица бежи, помислиш, готово је, оде бестрага, кад ево ти је назад, на таласу, братац, спремнија него икад. Али, треба ти добра даска за јахање на таласима, ха, ха, ха... Имао је у комбију решо на гас и хемијски клозет. Није се устручавао да спусти панталоне и седне на ту пластичну кутију пуну гована, не престајући да меље: -Плаћам за та људождерска уста! Исисавају ми памет! -Богами, курва ме клопа без ножа и виљушке! Мораш да пробаш братац, на милост тим коњским зубима! Ништа нисам одговорио, али било је јасно да су уста важна за Питера. Није их затварао. Њуф је волео кад Пера меље на српском. Тај језик га није обавезивао. Дремао је уз непознат, помало отсечан ритам. Тргао би се на глас ћ. Тај звук би га пренуо из дремежа. Јежио се од њега, стресао, а онда поново тонуо у сан. Могао је стојећи да заспи. Бивши рибар са Њуфаундленда, весео и глупав тип, од педесетак година. Људескара, а опет тих и неприметан. Суботом се није купао, ни очекивао црнкињу. Пио је у рибарском бару са својим острвљанима. Био је страствена пијандура. Наливао се док је био на ногама. А онда је настављао, док год је могао да нагне флашу са вискијем. Некакав јебени инат са животом. Напросто се убијао за шанком, окружен земљацима. Тада си могао да изгубиш главу због погрешно изговорене речи. Њуф и његови рибари буљили су разгораченим, крвавим очима. Драли су се и смејали. Тупили о суровом северном Атлантику са острвом у магли. Ударали један другог големим, чворноватим шакама. Рибарско племе у карираним кошуљама и бејзбол капама. Њуф је спавао, пио, дркао, радио у тој ватираној кошуљи. Никад га нисам видео у нечем другом. На ногама су носили жуте, радне чизме, са челичним штитником за прсте. -То је згодно кад ти испадне флаша - објаснио ми је. Не верујем да му се то икад догодило. Најзад је пао на под, као нокаутирани боксер. Покушао сам да подигнем голему, беживотну телесину. -Не труди се - добацио ми је бармен - Они остају ту до сутра. Један за другим матори мангупи су падали на под и остајали да леже, без свести, глупави као кладе. Излазећи, осврнуо сам се на прашњав под препун пијане чежње за мрачним морем које је ледило срце!
Имали смо посао на ледини надомак Торонта. Град се незадрживо ширио, гутао земљу и ваздух. Питер би ме покупио пре него се раздани. Мрзим рано устајање. Увукао бих се бунован и напола одевен у његов комби и ту долазио себи. Њуф је седао за волан, а Пера на свој хемијски клозет. Могао је да кења само док се вози. Док то обавља, брбља у свој мобилни телефон. Имао је сталну везу са кладионицом. Покривали су трке у овом делу света: Њујорк, Бафало, Монтреал, Детроид, Чикаго, Торонто, Питсбург... Јебене трке трчале су се по цео дан. Претходне ноћи падала је киша и јутро је освануло мокро и суморно. Пробијали смо се с муком. Ускоро је свако од нас имао гомилу блата на чизмама. Било је густо и тешко се одвајало. Морао си да се крећеш, да не би потонуо у непрегледну, житку земљу. Тог јутра чак је и Питер мање говорио. Дахтао је. Око подне дошла су три човека. Довезли су се црним џипом. Блато је прскало на све стране. Њих тројица су били спремни за ледину, са гуменим чизмама до пупка. -Ови се појавјују кад је неко срање - добацио нам је Питер и упутио се ка њима. Њуф и ја смо седели покисли на мокром камену. Ако Питер извиси, исто је и са нама. Њуф је скупљао лову за рибарски бродић. Штедео је десет година и још увек био празних џепова. Али, красила га је упорност. Нисам штедео ни био упоран. Ово ми је био први посао и није ми се допало. Проклето блато, пустопољина, ветар и сунце, шума, за све то нисам имао полета. Не разумем природу. Недостајала ми је улица. Не могу без бетона, буке, вреве, курви, барова, жена, пицерија на углу... Ово је јебена ледина која жељно ишчекује град. Као и ја, уосталом. Изгледало је да смо у шкрипцу. Питер је махао рукама, као да се опире неизбежном. На једној страни блато, а на другој, глатко избријани мангупи у чизмама до јаја. И ТАДА, тог блатњавог и сипљивог јутра, запиштао је његов телефон. Никад нисам чуо, ни пре, ни после, да га је неко звао. Увек је окретао јебене кладионице. Сад су се кратки, нервозни пискови проламали ледином. -Извините господо - рекао је - Зову ме кад је заиста важно. Измакао се корак-два у страну и оставио их да чекају у блату, на киши. Тај позив нас је спасао. Уверен сам у то. Стисли су га мангупи у скупим оделима, са гуменим чизмама које су навлачили да некога шутну у дупе. Дошло ми је да се смејем. Притисак се разлио сам од себе, на бесмисленој пољани без краја. -Дркаџије - рекао је док су одлазили џипом који је по нама прскао блато. -Морамо да пожуримо. Дркаџије кажу да превише каснимо. Иначе убацују другу екипу. Остали смо сами на каљавој ледини, големој као пучина. Заглибљени у тамној, расквашеној земљи која нас је гутала, као досада. Дисали смо тешко, ходали тешко, мислили с муком. Питер је вукао под мишком свијене папире на којима су планови будућег града. Ветар је упорно тргао те планове, листове са његовим забелешкама, писма, рекламе, програм коњских трка, марамице, прорачун за мокри чвор, канализациони сплет који је изгледао тако компликовано, да сам се чудио како не пливамо у говнима. Ипак је све то радило, упркос плановима, ветру, Питеру и мени, Њуфу који је успевао да заспи тонући у блато до колена... Опирали смо се прождирању. Умор нас је свладавао, а тело жудило да одустане и препусти се житкој земљи која нам је дахтала у лице...
