Кренули смо по мраку, 150 километара је пред нама. Најдужа рута до сада. Море је било мирно и напредовали смо добро, у просеку око 7 чворова. То ти је 13-так километара на сат.
Брзо, зар не? Нарочито за човека навикнутог на градске брзине. Сећам се, у почетку смо били нарвозни због тога. Мили, као да стоји.
Никад нећемо стићи, јеби га!
Касније нам је та брзина ушла под кожу. Живот се успорио. Не само то, постао је испуњенији, ближи души.
Уживали смо у спором протицању времена. У ношењу куће на леђима. Пут је постао важнији од циља.
Испијали смо свој узо, натенане. Разговарали, гледали се. Обичне ствари су постале важне. Све то не стижеш при брзини досадног аутомобила.
Не верујеш ми? Направи брод, вози бицикл, иди пешке. Пробај, па дођи да разговарамо.
Или поново прочитај овај део.
Залив на Егини је отворен према западу. На малом молу није било места, па смо бацили сидро.
Та отвореност према западу ме је бринула. Не само на мору. Са запада не долази ништа добро. Олује, бомбе, англосаксонска надобудност на лоше прикривеној граници са расизмом...
На сидру нема много мирног спавања. Бар за мене. Будим се сваких сат времена и проверавам да ли сидро држи и да ли се мења време. Бранко нема тих проблема. Он и узо у крви спавају безбрижно.
Надували смо чамац и на весла изашли на обалу, у таверну. Тај се обичај усталио. После сваке пређене туре, попити пиво на обали... Или бар у кокпиту. Душевна одушка.
Пао је мрак, средина априла. Напољу је хладно. У јакнама смо и цевчимо друго пиво.
Таверна је на малој узвисини изнад луке. Посматрамо Маглицу 3 како се тихо врти око сидра.
Једини смо у таверни. Можда и у селу. Ћутимо. Довољно је да се нас двојица погледамо и све је речено.
Ова тишина није обична. Долази из далека, из таме између звезда над нама. Пулсира...
Као жила у мојој слепоочници.
Кренули смо даље већ ујутру. Време је мирно, треба то искористити. Пред нама је неизвесност: Коринт!
Удаљен је 40 километара. Ко зна колико се чека, која је цена, да ли ће опет тражити дозволе, визе, папире...
Од папира признајем само оне за срање. Остали су ми бесмислени. Мало њих се слаже са мном. А много њих живи од погледа на те јебене папире. На жалост...
Ово са Коринтом је прошло добро. Није било гужве, папири их нису занимали, а цена? Ситница, 150 долара за тих 5 километара. Панамски канал од преко сто километара кошта мање!
Не волим затворен простор. Коринтски канал је стварао исти, застрашујући осећај. Вертикални зидови од 30-так метара. Неприродна млечно зелена вода. Сваки час сам зурио горе у страху да ми нешто не падне на главу...
Наставили смо пут. Идемо у Галахиде. Око нас је копно. Готово је са острвима. Њихова невидљива магија се изгубила. Путовање је почело да личи на превоз терета... Оног у души.
Око Галахида на карти све неки крстићи. Ознака за плићаке. Одабрао сам да прођемо између копна и острва Агиос Георгиос. На средини је плићак са бетонском плочом налик на надгробну.
Провукли смо се кроз све то у сумрак и упловили у дубоку луку са каменим молом на десној страни. Тај мол се протезао у дужини од скоро триста метара. У дну је био натрпан рибарским чамцима домаћих. У првом делу места колико хоћеш!
Бацили смо сидро по крми и пришли обали прамцем. То је препорука пилота, јер је набацано камење уз обалу.
Ритуал са пивом на обали. Скупље је него на Егини и дрмнули смо само по једно. А онда спавање...
Место је обично, копнено. Чисто, уредно, пусто, црква на врху.
Околина је оно што га чини посебним на нашем путовању. Велики залив, планине изнад...
Парнас у облацима доминира. Ту је Делфи, мој тајни циљ. Бранко још увек не зна, али палимо горе да сазнамо судбину...
(Наставиће се...)
