Са занимањем сам прочитао у Политикином додатку ’Култура, уметност, наука’ приказ приче Вељка Петровића ’Молох’. Г-дин Весковић се сетио давне приче у којој је прочитао да је Србија земља незаситог паганског бога који тражи велике жртве од својих поданика. Весковић у уводу каже да је приношење себе на ’жртвеник домовине’ ИПАК жртвовање, одрицање, лишавање! Па шта би друго било? Каква је то жртва која ипак није одрицање, лишавање? Тачно је, наша српска заједница иште жртве. Веће жртве него што је уобичајено. Желели смо да имамо наш пут, нашу слободу. Е па не може и тако нам и треба! Тих жртава за заједницу је све мање, томе доприноси и тај Весковић. Покушава да релативизује појам жртве у овим, косовским временима! Али нећу да расправљам са његовим страховима, већ да се вратимо самој причи. Реч је о човеку који је одлучио да напусти материјално уносан живот у Берлину и врати се у отаџбину. И сам сам странствовао годинама. За Весковића сам сигуран да није. Без обзира, морао је боље да прочита ову причу између редова. Милош, јунак приче, се враћа у отаџбину да сахрани брата и оца. И остаје. Зашто? За Весковића, незасита земља једе своју децу. Та иста деца покушавају да побегну, да се спасу у Америци. Или другде, далеко од Србије. Милошева берлинска љубавница покушава да спречи његов одлазак. Она предосећа да се Милош више неће вратити. Она је Молоха препознала у његовој души. Милош, заиста, напушта успешну каријеру у Берлину, остаје у свом селу, жени своју снаху, усваја братову децу...
Он је тако одабрао. Није то никакво проклетство. Између богатства, славе и празног хода механичког живота у туђој земљи и оног неизрецивог садржаног у матерњем језику, наслеђу, клими, племену, дужности, бојама, мирисима, сећању, људима, Милош одабира ово друго. То је његов одговор на питање смисла живота.
Од свих ових неизрецивости замолио бих Весковића да се позабави оном најјаснијом, језиком и нека проба да се изрази на наученом језику, нека проба да буде духовит, ироничан, парадоксалан, изнијансиран, поетичан или само емотиван на том, у школи наученом језику. Неће му успети. Биће смешан сам себи. Ако има и трунку самокритичности...
То се не учи, то се на матерњем језику посиса са мајчиним млеком. У матерњем, речи нису мртве, нису љуштуре, оне су живе, непрестано се рађају и умиру, бујају, одрастају са нама.
Зато се вратио Милош. Схватио је, јер хоће да живи пуније, теже, страсније и слободније! Истинито! Јер жели да изађе из прејаке светлости разумног живота и зарони у метафизику вечности... Ма колико она потрајала. Зато човек не сме да се одрекне ни делића своје прошлости. Ни оне личне, а камоли заједничке прошлости!
Не влада Молох српском земљом, ни било којом другом. Молох је у човековој души. Имати новац и не припадати, то је Молохово. Као и припадати, а немати за живот, како је овде. А тек презирати сопствено и славити туђе то превазилази и Молохову моћ, то је тек проклетство!
Милошев братић жели у свет. А која младост то не жели!? То је желео и Милош својевремено. Господин Весковић се узда у Америку и Теслу. Али, Тесла није живео у УСА. Он је живео у својој науци, у својим мислима и прорачунима. И своју славу оставио нама...
Не сме Весковић у свом тумачењу да жељу неискусног клинца из паланке претпостави животном искуству човека који је имао избор. То је идеолошко тумачење. Њему смета што Милошев повратак није трагичан. И ту се крије одговор на смисао приче!
