Није хтео да ми каже своје српско име. My name is Bear.
Ако ме сећање не вара, звао се Богдан.
Грубо исклесано лице, подозриво и намрштено. Док говори, постајао је светлији. Помакне главу и као да се покрену сенке око нас...
Помислио сам да седим наспрам некаквог врача.

Његов напор је да овде, далеко од родног краја, живи достојно нечему што носи у себи.
То нешто је рођено из носталгије првих година. Бол је отупела, умирање се одиграло и није му се допало.
На нова искушења живота и смрти одлази у северна беспућа у свом комбију, сам као вук.
Живео је у том комбију, издвојен из људског осињака. У њему има кревет, монтажну кухињицу и клозет, Vebasto грејање. Повремено се окупа у јавном клозету тржног центра или одморишту крај пута.
Нађе посао у великом граду или каквом месташцу ближе Стеновитим планинама. Спава на паркингу фирме у којој ради. Кад му дојаде посао, људи и околина, покупи своју лову, покупује храну и опрему и да гас у планину или, логорује на обали какве речице или језера на северу. 
Тамо остане неколико недеља. Пеца, лови луком и стрелом.

Кад исцрпи дивљину и ужели се жена и језика, враћа се у град. Увек неки други. Једино је у Торонту био много пута. То је град у коме је рођен као емигрант.
Обишао је Канаду уздуж и попреко. Био је и на Лабрадору. Познаје Северне територије. Радио је од Халифакса до Ванкувера. Живео са  индијанским племенима.
-Ти Индијанци се чуде мом начину живота, – каже ми –  А ја се угледао на њихову прошлост!
-Не лове, слабо пецају. Станују у контејнерима. Лочу виски и возикају се снегомобилима или скутерима по реци или језеру. Најбољи међу њима су шумари или дрвосече. Најгори су они које је влада запослила, статистичари племена. Шуњају се међу осталима, броје алкосе, потрошњу, производњу, рођене и умрле, болешчине...
-Кад тај дође до мог комбија ја му покажем средњи прст. Ни остали га не зарезују. Они су угрожена врста. Кривица истребљивања их штити.

Другом приликом ми прича, док лочемо пиво у бару:
-Пре 10 година ми се покварио комби у Стеновитим планинама. Нисам успео да га поправим. Имам гомилу резервних делова, али ово јер било нешто са влагом и проклетим компјутером. Грејалица ми је потрошила гориво. Смрзавао сам се, као она ствар, како кажу код нас.
Насмејао се.
-Немам ватрено оружје. Не волим га. А мрзим и да се зајебавам са бирократијом.
-Хладноћа ме је скоро убила. Али, запањило ме је како су животиње осетиле моју слабост! Први су дошли вукови и завијали око комбија. Нисам могао да спавам. Онда је дошао медвед и отерао вукове. Мој комби је без прозора, осим шофершајбне, ојачан изнутра металним цевима. Једини отвор ми је на крову, као оџак. То ме је спасло. Медвед ми је љуљао комби. Летео сам са краја на крај. Мислио сам, преврнуће га. али, није му успело. Ударао је и гребао, док га, ваљда, није заболело.
-Спасла ме је горска служба. Немам мобилни. Спазили су ме случајно из хеликоптера и снимили. Било је и на телевизији.
-Отерали су медведа. Отад носим име Бер.
Медвед.
​
-Хтели су да ме хеликоптером воде у болницу. Нисам се дао. Отишли су и вратили се са мајстором. Поправио је мотор. Вратио се комбијем са мном и наоружаним ренџером.
После сам схватио да сам ухапшен. Судија ми је одредио новчану казну за одлазак у природу без дозволе.
Замисли! Дозвола да идеш у природу.
-Лимарија је била изгребана и улубљена. Једно време су ме по томе препознавали. Зато је никад нисам поправио. Да не зарђа, премазао сам је провидним лаком. Комби је постао мој заштитни знак.
-Људи су ме салетали. Морао сам изнова и изнова да приповедам по баровима и тржним центрима. Макар сам добијао пиће и клопу као награду.
-После неколико месеци људи су заборавили. Право да ти кажем, лакнуло ми је. Теби причам зато што се знамо. И земљак си.
-А жене? – питам га.
-Шта жене?
-Да ли си био ожењен, имаш ли децу?
-Био сам ожењен канађанком, имали смо девојчицу, сад јој је 30 година.
-Што сте се разишли?
-Жене само сметају у мом свету. Жена укотви човека. Али, зато су све остале моје.
-Које остале?
-Курве, радодајке, оне за једну ноћ...
-Овај комби је видео многе окршаје – наставио је –Не бирам. Нема бирања у мом свету.
-У граду га паркирам у подземној гаражи. Онда кренем у лов. Тржни центри су препуни усамљених жена. Домаћице, беспослене, радознале, напаљене...
-У крајњем случају, обавим радњу са курвом из бара. Али, не волим да трошим. То убија човека. И његову слободу. Трошим само на оно основно, храна и гориво.
-А порез?
-Не плаћам порез. Неухватљив сам. Без адресе и прихода. Стално у покрету. Одбијам и да ми држава помаже.
-Болест?
-Никад нисам био болестан. Погледај ми зубе – искези се на мене – Ни један не фали, ни поправљен. Не једем говна. Ту и тамо се повредим. Јеби га, захвати те удица, набодеш се на трн, прободе те грана, испржи ватра...
Решавам то сам. Шијем кожу, превијам к'о доктор. А онда залијем шљивом.
-Одакле ти?
-Имам залихе. Најбољи лек за хладноћу.
-И усамљеност.
-Нисам усамљен.
-Како?
-Са мном је ваздух, светлост, дрво, птице, небо, трава... Све.

Посматрам га. Запуштена коса и брада, очигледно их сам поткресује. Витак, крупан. Око 60 година. Снажан. Као медвед.
Очи су му ужагрене, као да горе. Помало луде.
Воли да попије. На моју једну, пио је три туре. Али, не види се.
-А старост?
-Нема старости. Само ватра, која гори или не.
-А кад крене да се гаси?
-Запишаћу је.
Није ме уопште гледао. Зурио је у даљину преко кровова.
Познавао сам га од раније. Радили смо у истој фирми. Тамо су га увек примали на посао, иако су знали да неће дуго.
Био је звезда. Носилац канадског култа дивљег човека. Природе и слободе. Неспутаног.
-Осим што ловиш, шта радиш сам у дивљини?
Зурио је у мене, гризао бркове, не одговарајући, као да  процењује шта да одговори.
-Разговарам са Богом.
-Наглас?
-Можда и наглас. Нисам обратио пажњу.
-На српском или енглеском?
-Јел' ме зајебаваш?
-Не.
-На српском, мислим.
-Да ли ти одговара?
-Одговара на свој начин.
-Како?
-Нећу о томе да причам.
-Зашто?
-То је између Њега и мене.
-Како знаш да је то Он?
-У природи је на сваком кораку. Нема Га у граду. Невидљив је и у цркви.
Нисам инсистирао. Променила се његова тишина. Постала је дубока, глува...
-Што се не вратиш у Србију?
-Нема тамо ове ширине.
Бер је устао.
-Доста је било мали. Време ми је за пут.
-Где ћеш?
Загледао се у даљину.
-Видимо се – махну руком и оде, гегајући, ка свом олупаном комбију.
 
 
                         (Одломак из збирке Ќанадске приче')