Дебели је бануо у марину. Нисам га видео више од две године. И нисам се обрадовао.
А дан је био прелеп. Петак. Провео сам га у петљању по броду, испробавању мотора, прво после зимског дремежа, вожња горе-доле по Сави, рука у води...
Живот је леп кад га пустиш низ матицу... А матица, чиста, зелена, нејака...
После пиво на обали, расправа који је мотор најбољи... Ма, права смо деца! Ако те то не постиђује, живот постаје осунчан као и овај дан...
Не верујеш? Заболе ме...
-Откуд ти? – питам неуверљиво.
Не обазире се. Тера своју причу о броду који прави. Занима га шта мислим о систему за кормило. Хидраулика или зупчаници...
Пре пет година сам му помагао да направи брод исти као мој. Плаћао ми је за то и за нацрт. Испоставило се да му је десетметарски брод премален. Дебео је, стотину двадесет кила, срао је два пута дневно и није могао да се без муке спакује у, њему најважнију просторију, иако смо је направили већом него што је било предвиђено планом!
Продао је тај брод и сад прави челичну грдосију од двадесет и пет тона и шеснаест метара дужине преко свега!
Са радовима је одмакао, труп је готов и офарбан, моторни систем изведен, ради се дрвенарија у унутрашњости и системи за једрење, опрему, струју и управљање.
Толико сам разумео из његове збркане приче.
-Мотором сам, хајде са мном да видиш! – каже.
-Не могу, чекам сина из школе.
-Вратићу те.
-Ама не могу! Идем чамцем по њега преко реке.
Избегавао сам га. Био је неумољив. Вртео се пребрзо за мој укус. Увек у некој шеми...
Најзад је сео и загледао се у реку.
-Морамо нешто да попричамо – рече.
-Ако мислиш да радим на твом броду, одмах да ти кажем, од тога нема ништа. Презаузет сам овде.
-Ала имаш одбојан став! Откуд то?
-Зар ме ниси заврнуо кад смо правили тридесет четворку?
-Како сам те заврнуо?
-Остао си ми дужан пет стотина евра!
-Да, али шема није успела!
-Нисам делио одговорност за шему! Мој део сам одрадио.
-Не иде то тако! Ја рескирам, а ти добијаш! Никога нисам заврнуо кад ја добијем!
-Добро, заборавимо то. Шта си сад смислио?
Није ми одговорио. Завалио се пластичну столицу, подигао ноге на сто и зурио у реку као да размишља. Али, познавао сам га. Контемплација. му није била одлика
-До јесени ћу да завршим брод.
-Шта ћеш са њим? Нико не прави толики брод да би се његова жена осећала удобно!
-Е па ја правим и због тога!
-И да би могао у кењару к'о човек!
-Тако је.
-Ниси мислио о томе да је кењара човеку нужна пет минута дневно?
-Два пута по десет!
-Ако крене наопако.
-Мислиш, по срању?
-Како год. Шта си још смислио?
-На шта циљаш?
-Са толиким бродом! Чартер?
-И то. Имам четири кабине и два клозета. Могу да примим четири пара у пуном комфору. Три до четири хиљаде евра недељно! Чисто!
Био је у праву. У пуној сезони могао је да добије пет стотина по особи за недељу дана. Плус трошкови за марину, храну, гориво...
-Али нисам мислио само на то кад сам дошао код тебе.
-Треба ти скипер?
-Да.
-Где би да превезеш брод? До Црне горе?
-До Турске.
-То није проблем ни за тебе.
-После до Туниса.
-Шта ћеш тамо?
-Тамо сам мислио да се базирам. Чујем да су добре марине. И услуге.
-Шта фали Монтенегру?
Није ми одговорио. Видим да му је још нешто у глави. Нисам инсистирао. Рећи ће ми кад буде спреман.
-Хоћеш нешто за пиће? Можда има кока-коле.
Није пио, није пушио. Али, волео је да једе. И да иде у ону просторију. У коју сви иду сами. Осим немоћних. Није био од тих. Никако.
-Повезао сам се са неким људима у Турској.
-За чартер?
-За избеглице.
-Отвараш комесаријат за избеглице?
-Тако некако.
Буљио сам у њега на схватајући. А онда ми је синуло!
-Превоз!
Климнуо је главом.
-Где?
-У Италију.
-Из Турске?
-Може и у Грчку, на копно, али је много мања лова.
-Колико?
-Две хиљаде по глави. Могу да натрпам петнаесторо, можда и двадесеторо. Курди, ирачани, арапи... Теби десет хиљада, најмање.
Забезекнуо сам се. Изненадио ме је. Нисам знао шта да кажем.
-Не мораш одмах да ми одговориш. Навратићу опет за пар дана. Размисли.
-Шта ћу ти ја?
-Добар си са навигацијом и ноћном вожњом.
-Данас су сви добри са тим! Има толико уређаја. Само буљиш у екран.
-Ма зајеби ме са тим! Ти си искусан, био си до Италије, Шпаније...
То је била истина. Пре десетак година, зарађивао сам превозећи бродове из чартера. Испорука купцима, брод из чартера остављен ван матичне луке, чак и чартер. Ово последње нисам волео. Слабо подносим људе а камоли на скученом броду. Или је то почело, јер сам их на броду и упознао?
-То ти је четири-пет дана посла. За десет хиљада!
-И ко зна колико година кад те ухвате!
-Пар година највише.
-Само? Ситница! Полудео бих и за пар месеци! Како си то мислио да изведеш?
-Укрцавање у подручју Чесме-Бодрум-Мармарис на пустом месту гуменим чамцем, ноћу, вожња до Италије без заустављања и искрцавање у јужној Италији, исто на пустој обали, ноћу.
-Можда је боље усред луке у већем граду?
-То још не знам, нисам био.
-Прво треба обићи сва та места.
-Тако сам и ја мислио. У јесен вожња до Турске, по грчким острвима, можда и до Крита, па јужна Италија. А онда назад до Турске.
-Кад си мислио да изведеш прву туру?
-Октобар најкасније. Док још има бродова...
Увукао ме је у разговор. Нисам ни приметио. Причао сам са њим као да сам већ пристао. Али, то ти је Дебели. Тешко му је одолети.
Пренуо ме је тресак. Дебели се нашао на поду, разгорачених очију. Поломила се пластична баштенска столица испод њега!
-Јебемти!
-Тежак си за овај свет!
-Ко га јебе, нек' трпи.
Смејали смо се. Устао је и отресао прашину са панталона.
-Идем – рече.
-Добро, чућемо се – рекох неодлучно.
Испратио сам га до паркинга на коме се шепурио његов Сузуки, двоточкаш. Кајабуца. Тако некако.
Тешко га је  одбити. Носи у себи победнички дух и оптимизам коме не можеш да се одупреш.
Ту ноћ сам преспавао у бунилу. Ујутру ми је било јасно: ја то не могу ни у лудилу! Ма колико желео лову или, ако се помало лажемо, авантуру.
Одлучио сам: нека останем у прљавим речним водама заувек, али то нећу да урадим.
Не могу. Мука ми је и на саму помисао.
Опет, касније, у другачијем расположењу, пожелех да се осветим Западу! Моја мала освета за расизам, надобудну надмоћ, за оно лудачко бомбардовање!
Или је сам згодно лагао себе? Јер ту је новац који би ми омогућио да завршим брод и отиснем се на море.
Хеј, десетак хиљада за неколико дана петљања! Нисам престајао да мислим на то.
Мучио сам себе. Слабо сам спавао.
Син је приметио да нешто није у реду.
-Шта је са тобом?
Нисам му рекао. Нећу му ни рећи. Али морао бих мајци да кажем нешто. Не могу да га оставим самог у марини. Морам да нађем замену за ноћног чувара. Много тога морам...
Тако бива кад уђеш у шему. Нисам ушао, али понашао сам се као да јесам.
Дебели се поново појавио после три дана. Рекао сам му да ћу поћи са њим на пробно путовање. А онда одлучити за акцију. Био је задовољан. Вероватно је помислио: само се ти укрцај, после ћемо лако! Познајем га. Никад не одустаје.
Већ следећег јутра сам проклињао сам себе. Како сам само могао! Шта ако нас ухвате? Затвор и блам за мене је најмање важан. Али, за мог клинца, за моју бившу жену, за њен посао! За моју мајку!
До увече би ме умирила помисао о десет тисућа.
Уосталом, нисам ни пристао! А можда му ни тај брод не ваља! Можда га ни не заврши? До јесени је остало мање од пет месеци...
Изгубио сам свој мир. Престао сам да мислим, да пишем, да се бавим клинцем.
Био сам у кошмару... Најзад више нисам могао да издржим. Позвао сам Дебелог.
-Немам ја петљу за то – рекох.
-Пођи само да снимимо терен.
-Не знам ни за то. После ме нећеш ни пустити... Или ћу да се полакомим. А сад знам да нисам за то.
-Обећавам да нећу да те наговарам. Одлучи сам.
-Обећаваш?
-Обећавам.
То ме је умирило. Али, само на кратко.
Јер, нисам веровао ни сам себи. Требала ми је та јебена лова! Још увек сам могао да лажем...
Сам себе.