Петог дана вожње мотором нешто се догодило са њим. Угасили су га и Мики и Дебели су се загњурили у моторну собу. За кормилом сам, плутам на лењим таласима. Зоран кува ручак.
Дебели излази у кокпит сав умашћен и са очајним лицем каже да је мотор готов. Цркао.
Нисам ни разочаран, ни весео. Одувак сам потајно желео да путовање пропадне.
На шесто километара смо од обале. Двадесет два дана нисмо видели ни брод, ни човека. Ни неко светло осим од звезда, сунца и месеца.
Хоћемо ли стићи живи?
Предвече је мотор прорадио. Испоставило се да Дебели није био у праву. Оптимиста Мики га је поправио. Квар уопште није био тако велики.
Тај Мики је драгоцен на броду. Ништа му није тешко, увек је позитиван и вероватно зато му све полази за руком.
Дебели и Зоран, два дебељка, право су разочарање за мене. Мртвопувала. Муче се на таласима. Увек им је мука. Све им је тешко, нарочито Зорану.
Брине их само да им је трба напуњена. Зоки руча два пута. Једном послујући по кухињи, други пут са нама.
То иде тако далеко да сам ухватио капетана како крије отворену теглу са нутелом и кашиком поред кревета у својој кабини.
Зоки је направио палачинке, али крема нема нигде. Тражимо га, питамо један другог.
Дебели ћути.
Панично се плашио се и грмљавине. Од кад смо ушли у тропску зону бежао је у брод кад год севне на пучини.
Добро, то могу да разумем. Ово са кремом не могу. Морали да филујемо палачинке са шећером, а Зоки са мајонезом.
Убудуће ћу избегавати да пловим са дебелим људима...
Брод напредује, али напетост је остала у свима нама, осим код Микија. За њега све је у реду. Или ће бити у реду.
Бацио сам се на проучавање карте Форталезе. Како видим, има само једна марина. Испред је неког хотела са 5 звездица. Марина хотел.
26-ог дана смо угледали копно! Узбуђење је на врхунцу. Због преласка океана, новог континента, посла који нас очекује.
Ево га и град пред нама! Виде се високе стамбене зграде на обали. Цео низ зграда иза плаже са жутим песком.
Испоставило се да смо отишли превише на југ. Сад се враћамо док град промиче по нашој левој страни. Осматрам двогледом.
Најзад видим хотел! Сија на поподневном сунцу. Обишли смо спољни мол и поред унутрашњег мола ушли у марину. Пуна је бродова.
У дну марине има пар места. Стали смо бочно, иако су сви бродови крмом према молу. Није ни могло другачије, почела је плима и струје у марини су јаке, врте нас и набијају на мол. Са катамарана поред нас искочио је момак и помогао нам.
Ту су се изненада нашла и два типа, кратко ошишана и необријана, налик на кримосе. Помажу нам и они. Намигују Дебелом.
Зар је могуће да нас већ очекују? Како су знали кад долазимо? Немамо сателитски телефон. Бар мислим...
Везали смо се и Дебели је отишао да разговара са она два беспризорна типа. Говоре српски. Босански или хрватски нагласак?
Захвалио сам се комшији са катамарана за помоћ. Немац је. И он је са занимањем осмотрио типове са којима је Дебели разговарао.
Најзад су два типа отишла. Нису дуго разговарали. Ипак довољно да их сниме са нама. Ко су ти типови?
Никакве свећке, то је сигурно. Груба, свирепа лица.
Никако ми се не свиђа што смо наш долазак оверили са њима. То сам и рекао Дебелом. Каже да им је рекао да не долазе у марину. Наћи ће се у граду.
Не умирује ме то. Тек смо дошли, а већ морам да мислим на бекство. Нећу да ме повежу са тим или неким другим типовима.
Јасно ми је да сам се увалио до гуше. Ствари се већ одвијају ван мог домашаја. Држаћу на оку Дебелог све време.
(Наставак у следећој глави)
Дебели излази у кокпит сав умашћен и са очајним лицем каже да је мотор готов. Цркао.
Нисам ни разочаран, ни весео. Одувак сам потајно желео да путовање пропадне.
На шесто километара смо од обале. Двадесет два дана нисмо видели ни брод, ни човека. Ни неко светло осим од звезда, сунца и месеца.
Хоћемо ли стићи живи?
Предвече је мотор прорадио. Испоставило се да Дебели није био у праву. Оптимиста Мики га је поправио. Квар уопште није био тако велики.
Тај Мики је драгоцен на броду. Ништа му није тешко, увек је позитиван и вероватно зато му све полази за руком.
Дебели и Зоран, два дебељка, право су разочарање за мене. Мртвопувала. Муче се на таласима. Увек им је мука. Све им је тешко, нарочито Зорану.
Брине их само да им је трба напуњена. Зоки руча два пута. Једном послујући по кухињи, други пут са нама.
То иде тако далеко да сам ухватио капетана како крије отворену теглу са нутелом и кашиком поред кревета у својој кабини.
Зоки је направио палачинке, али крема нема нигде. Тражимо га, питамо један другог.
Дебели ћути.
Панично се плашио се и грмљавине. Од кад смо ушли у тропску зону бежао је у брод кад год севне на пучини.
Добро, то могу да разумем. Ово са кремом не могу. Морали да филујемо палачинке са шећером, а Зоки са мајонезом.
Убудуће ћу избегавати да пловим са дебелим људима...
Брод напредује, али напетост је остала у свима нама, осим код Микија. За њега све је у реду. Или ће бити у реду.
Бацио сам се на проучавање карте Форталезе. Како видим, има само једна марина. Испред је неког хотела са 5 звездица. Марина хотел.
26-ог дана смо угледали копно! Узбуђење је на врхунцу. Због преласка океана, новог континента, посла који нас очекује.
Ево га и град пред нама! Виде се високе стамбене зграде на обали. Цео низ зграда иза плаже са жутим песком.
Испоставило се да смо отишли превише на југ. Сад се враћамо док град промиче по нашој левој страни. Осматрам двогледом.
Најзад видим хотел! Сија на поподневном сунцу. Обишли смо спољни мол и поред унутрашњег мола ушли у марину. Пуна је бродова.
У дну марине има пар места. Стали смо бочно, иако су сви бродови крмом према молу. Није ни могло другачије, почела је плима и струје у марини су јаке, врте нас и набијају на мол. Са катамарана поред нас искочио је момак и помогао нам.
Ту су се изненада нашла и два типа, кратко ошишана и необријана, налик на кримосе. Помажу нам и они. Намигују Дебелом.
Зар је могуће да нас већ очекују? Како су знали кад долазимо? Немамо сателитски телефон. Бар мислим...
Везали смо се и Дебели је отишао да разговара са она два беспризорна типа. Говоре српски. Босански или хрватски нагласак?
Захвалио сам се комшији са катамарана за помоћ. Немац је. И он је са занимањем осмотрио типове са којима је Дебели разговарао.
Најзад су два типа отишла. Нису дуго разговарали. Ипак довољно да их сниме са нама. Ко су ти типови?
Никакве свећке, то је сигурно. Груба, свирепа лица.
Никако ми се не свиђа што смо наш долазак оверили са њима. То сам и рекао Дебелом. Каже да им је рекао да не долазе у марину. Наћи ће се у граду.
Не умирује ме то. Тек смо дошли, а већ морам да мислим на бекство. Нећу да ме повежу са тим или неким другим типовима.
Јасно ми је да сам се увалио до гуше. Ствари се већ одвијају ван мог домашаја. Држаћу на оку Дебелог све време.
(Наставак у следећој глави)
