Повремено се сетим мог првог доласка у Истанбул, на огромну, кружну аутобуску станицу. Кад сам изашао из аутобуса и ушао у зграду која опасује долазне пероне, запањила ме је гужва, ужурбаност, величина и то ме је понело на чудан начин. Угледао сам бријачницу и у њој старовременске брице. Не знам зашто, добио сам неодољиву жељу да се обријем после 24-ро часовног пута. Никад пре то нисам урадио, нисам чак ни имао идеју да се бријем било где ван куће. Да ли је то био неки зов из прошлости, не моје, него мојих родитеља и њихових родитеља, не знам ни дан данас. Бријање сам гледао само на филму. Ушао сам унутра, цена 10 марака. Или долара? Заборавио сам. Дочекао ме је широк осмех бркатог, старијег брице који ме је одмах посадио на олињалу столицу и прекрио лице испод носа и ушију врелим пешкиром. Пријатељски ме је погладио по глави и рекао нешто што не разумем. Онда је дохватио чешаљ, поквасио га и очешљао ме, онако по старински, зачешљавајући ми косу уназад. Смешили смо се обојица. Правио сам се задовољним. После ћу ја то да рашчупам. Или ће ветар. Брица је скинуо, већ помало охладнели, пешкир и узео да ме сапуна са четком. Није то била нека запостављена брада, обријао сам се пре два дана. Али, чова је темељно и дуго млатио оном четком по мом лицу. Најзад је почело и бријање. Мало сам претрнуо кад видех ону бритву коју је он гладио по дебелом кожном каишу који изгледао старији од њега. Почели су и први потези бријачем. Од зулуфа према вилици, пазећи на уши. Осећао сам хладан челик који струже моје длаке на ивици бола. Сам себе често посечем и онда налепим парче тоалет папира на посекотину. Сад сам на столу испред угледао ону белу, камену цигарету која служи управо за то. Брица је изгледа снимио мој поглед и показао ми на натпис изнад огледала. Нисам разумео ништа осим цифре 50%. Онда је ми климнуо главом. Натпис вероватно значи да, ако те посече, плаћаш дупло мање. Сад је радио испод носа. Нимало нежно подигао ми је нос и тако га држећи дрљао оном бритвом од носа ка уснама. Прешао је на грло. И због овога и пишем ово сећање. Кад сам осетио бритву на грлу преплавио ме је страх. Помислио сам, ево га, само један рез и готов сам! Турци су нам то радили вековима. Можда и он носи дубоко у себи тај неодољиви рез? Батали осмејак, бркове и доброту у очима, можда је оно што носимо у генима, у подсвести, јаче? Скоро сам почео да дрхтим. Брица као да је схватио, потапшао ме је по рамену и погледао у очи: не секирај се, нећу те огребати. Али ја сам мислио на клање! На један једини рез и много крви. Одахнуо сам када је завршио. Хтео је да ме, после талка, намирише неком водицом, али сам одбио на време. Дадох му 15 марака. Или долара? Не сећам се. Сећам се само да сам преживео.