Касније, кад смо спаковали брод на камион, напустили марину и скокнули на ручак у малом, прљавом ресторану крај аутобуске станице у Бару, видим да му нос цури и да шепа.
Нисам назебао, каже Миланче, али нога ме боли. Изгледао је у реду у бусу који се пуна три сата котрљао тих 65 километара до Херцег Новог.
Кад смо стигли већ је сумрак. Требало је наћи преноћиште.
Дотад смо спавали у броду који се љуљушка на таласима у марини, али он је завршио са морем и отишао за Београд. Камионом.

Обрнуо сам неке раније меморисане телефоне, али никакве вајде. Људи окаче оглас да издају собе, а онда се чуде кад их позовеш.
Ипак је то Црна Гора. И није сезона... Март.
 
Најзад нађосмо апартман уз помоћ познаника на кога смо случајно набасали!
Већ је пао мрак.

Миланче никако није хтео да се одвоји од своје тешке торбе. Ја сам моју, чим смо стигли у Херцег Нови,  оставио у колима. Који ће ми?
Имам гаће и мајицу, довољно за спавање.

Кад смо се раскомотили у апартману било ми је јасније зашто није могао да се одвоји од торбе. Не због тога што је у њој држао лову или неке вредности! Извадио је три повеће торбице налик на оне које жене користе за свој прибор за шминку. Али у њима није била шминка него нешто налик на лекове: таблете, бочице са провидним течностима, кутије са мастима, са прахом...
Само је игла недостајала па да се уплашим да се дрогира!
Хоћемо ли да одлетимо у ваздух?, питам га, опрезно.
Не брини, ово је хомеопатија.
Није ваљда да пијеш све те лекове?
Ама ћути бре!
Ућутао сам и посматрао. Из треће торбице, највеће, је извадио плетене капе, једна је била налик на кече и беле боје, друга је личила на накитњак, али за коњску алатку, трећа је била налик на дражесну женску капицу, све од густе плетене вуне.

Дан касније, у колима, док смо се враћали у Београд, објаснио ми је да су то енергетска чворишта, ма шта то значило, и да их сам прави од праве, природне вуне коју купује у Словенији!
Па зар тих срања нема код нас?
Изненадио би се, али нема овог квалитета.
Чак ни на Пештеру?
Ни тамо.
Шта ће ти толике капе?
За продају.
Помислио сам да бих онај накитњак могао да купим, била би добра фора да стоји уместо вазе са цвећем и питам га пошто?
Двеста, триста евра, каже он ладно.
Мислиш динара, покушам да га исправим.
Евра, евра, упорно ће он. Није то лако направити, а има и дубљу, тешко схватљиву вредност.
Па ко то купује?
Није ми одговорио. Ваљда они са дубоким џепом и плитким мозгом?
 
Враћам се у собу, тј. апартман. Дан пре. Или после? Ко ће га знати? Тотално ме је слудео.
Најзад извади и висак на црном канапу. (Описујем све, у том свету здравствене магије човек нема појма шта је важно а шта не.)
Шта сад радиш, питам.
Ћути бре, брецну се на мене.
Видим, важна је ствар. Утонуо је у нирвану, само зури у висак док га држи за онај кончић. Мери нешто по соби, око себе.
Стварчица мирује, а што и не би, нико је не дира.
Тим мировањем он је задовољан, изгледа.
Добро је, није поремећена енергетска аура, мрмља, за себе.
На болно место на нози положио је онај кече, зажмурио и опет утонуо у нирвану. Не смем ни да писнем да нешто не пореметим у ваздуху, етру, можда и свемиру.
 
Прође тако пола сата. На прстима сам изашао да прошетам. Кад сам се вратио, видим Миланче пустио климу да греје. У апартману, четрдесет степени, да умреш!
Јеботе Миланче, на мору смо! Није толико хладно.
Морам да се окупам, каже и покупи се у купатило.

После пар минута излази оданде го к'о од мајке рођен! Заборавио висак на столу! Зграби га као да нисам ту и оде да мери ауре по купатилу.
Јеби га, не волим ни риба да ме изненади голотињом, а камоли мушка ствар! А и личи му на онај висак.
Ипак, не кажем ништа. Да не испадне да сам онај који ремети енергију. Није то за зезање!
Опет сам изашао у ноћ. На још једно пиво...

Кад сам га видео спакованог за кревет, умало се нисам онесвестио! Пиџама, горњи и доњи део, вунени прслук и капа.
Јел' ти планираш да спаваш на тераси?
Провалио је да га зајебавам и не обраћа пажњу. Али, ја сам стварно радознао!
Заборавио сам, болну ногу је покрио енергетским чвориштем у облику накитњака.
​Изгледа да кече није био довољан!
 
Ни тренуо нисам целу ноћ, каже ми ујутро.
Зашто?
Због болова.
У нози?
И у целом телу. Сваки мишић ме боли од твог јебеног брода.
(Препловили смо претходног дана, по јакој бури, од Херцег Новог до Бара.
А ја хтео да га водим на Крф прошлог лета!)
 
Мики не зна да ја често пишам ноћу. Пијем пуно воде или пива, нарочито увече, и то ми је стална ноћна патња.
Али, навикао сам.
Е сад, претходне ноћи сам устајао два пута и оба пута Мики је блажено хркао!
​
Нећу му то замерити, баш ме брига. Главно да је ногица боље. Мање ће да кука у колима на путу за Београд.
 


​