(Седам година касније, 2008-е, Бранко и ја смо вратили истим путем брод назад за Београд. Овог пута са фамилијама. Било је то прелепо, опуштено путовање два искусна морнара...
Пет година, касније, 2013-те, Бранко Маглица је умро на операционом столу.
Пар месеци пре тога, продао је Маглицу 3. Не тврдим да то има везе, али продати брод на коме си живео и пловио годинама ни мало није безазлено, чак и за трговца какав је био Бранко. Али, морао је...
Није то била обична смрт. Платио је данак свом авантуризму. Наравно, и нездравом животу, мада му је отац доживео деведесету.
Пар година пре тога Бранко је снимао спот са парагладера. Није био сам, возио га је професионалац, док је Маглица држао скаламерију од камере.
Пали су са десетак метара висине, на леђа. Сломио је неколико ребара. Од тога су га лечили. Нису приметили да му је пукла и дијафрагма.
Две године касније, био је на чишћењу полипа из дебелог црева. Напуне ти црево ваздухом под притиском и чисте зидове говнаре. Тако натегнуто црево прошло је кроз ону рупу на дијафрагми. На том столу он се тада скоро онесвестио. Тело је реаговало, али нико није препознао зашто. Посебан случај...
Отишао је кући са дебелим цревом које је стегла дијафрагма и тако избацила из употребе.
Почео је да штуца. Тело је покушавало да кроз уста избаци оно што није могло на дупе...
Маглица је од оних који трпе дуго. Да је у проблему препознала је, осмог дана, тек сестра његове жене, приликом посете. Послушали су је и одвели га у болницу.
Снимак је запањио лекаре. Одмах су га оперисали. Добар део црева је иструлио. Још који сат и говна би провалила у утробу.
Исекли су му више од пола дебелог црева и прикачили га на кесу за срање.
У болници су га обилазили најпознатији доктори и професори. Не зато што је имао добре везе, него их је његов случај заинтригирао.
Један га је питао да ли је некад тешко пао? Тако је откривен несрећни узрок.
Кад се вратио кући, посетио сам га. испричао ми је ову причу коју вам препричавам. Али тад је рекао нешто што сам запамтио и што ме је коснуло.
Тиче се оног штуцања. Трајало је данима. Тело је говорило, али нико није разумео.
Њему је тај сигнал сопственог тела толико био мучан у сећању да је, кад је после операције поново примио назнаке да ће штуцање поново почети, усред ноћи устао из кревета упркос свим оним цевчицама на које је прикачен и отворио прозор у намери да скочи и заврши са агонијом.
Али није почело...
Бранко не воли болнице. А ко воли? Само жене, кад су пацијенти, а још више кад долазе у посету.
Ово кажем зато што је могуће да је његово одлагање више од месец дана да скине кесу и врати црева у функцију, можда узрок тога што црева нису прорадила.
Недељу дана како је скинуо ту кесу, опет је морао на хитну операцију. Па за пар дана, опет!
Тад је и умро. На столу. У 62-гој.
Тело више није могло да говори... Или плови?
Овај напис му је моја посвета...
Поздрав Бранко!
Ветром развејана Маглице!)
Крај
