Опет смо у марини Гран Канарије. После пријављивања, момци су спавали остатак тог дана, целу ноћ и сутрадан до подне. Није их будило ни пишање, ни глад. Капетан није затворио врата од своје кабине, па се брод орио од његовог хркања. Морао сам ја да их затворим.
Устао сам око осам тог првог јутра. Скувао сам кафу и полако је испијао у кокпиту. Посматрао сам околину.
Марина је полупразна. Сезона за прелазак Атлантика је прошла. Наш брод је био на дрвеном молу, на супротној страни од каменог мола на коме смо били прошли пут и поред нас је била још само једна једрилица. На њој изгледа као да нема никога.
Кад сам попио кафу, устао сам и прошетао по палуби. Стопало у јапанкама ми је болно запело за нешто. Раскрварио сам палац и опсовао.
Погледао сам доле и нисам могао да верујем шта видим. Тамо где је терминал за бочне припоне зјапила је рупа у палуби!
Лим од 4 милиметара буквално је пукао и то не по споју, него по сред среде!
Погледао сам, испод је био уварен квадратни лим од 10 милиметара дебљине, као ојачање за терминал који држи бочне припоне. И управо је дуж две суседне странице квадрата пукао палубни лим и одигао се око 4-5 сантиметара!
Ово је било неправилно изведено. Вероватно у оскудици времена. Правилно се испод терминала заварује бочна страница налик на троугао, која се протеже од палубе до трупа у дужини од најмање метар са метар! Тако се силе које праве једра под ветром преносе не само на палубу преко терминала, него и на труп.
Досад сам био прилично уверен у добру изведбу и сигурност брода. Па Вук и ја смо већ направили један брод, исти као мој Стил 34. Онда сређивали други, бетонац, знали смо како то иде.
Како је само могао да помисли да је обичан подметач, ма како дебео, могао да буде довољан носач за три бочне припоне, које трпе најјаче силе?
И то на броду тешком скоро 30 тона. То сигурно није било у нацртима за Брус Робертса 54!
Вратио сам се у брод и превио раскрвављене прсте и размишљао како оволика величина није за самоградњу. Брод се показао као лоша једрилица. Управо смо прешли Атлантик у супротном правцу од уобичајеног, против ветра, само на мотор. Нисам чуо, а камоли читао, да је ико нормалан то урадио.
Добро, ми смо морали. И успело је. И брод је све то издржао, чак са лакоћом. Морам да признам.
Али, ја сам једриличар. Нервира ме звук мотора из дана у дан, месецима.
И шта ако се мотор поквари? Нема алтернативе. На једрилици на океану, мотор чак и није алтернатива једрењу.
-Јеби га, био сам у временској стисци – правда се капетан кад сам му показао рупу.
-Шта ћемо са овим? – питам.
-Ништа, заварићу.
-А апарат за варење?
-Имам на броду.
-Стварно?
-Па шта си мислио, да смо аматери! Имам сав алат да ако треба направим још један брод.
Долазе Мики и Зоран, пију кафу и разгледају рупу у палуби. Мики не може да верује да је лим пукао по средини.
-Ослабио га је вар око квадратне подлошке – кажем му.
-Види га стручњак – Вук ме покопава.
-Ти си се показао – узвраћам.
Зграбио ме је у крагну и притегао. Снажан је као бик, бивши џудиста у младости.
Закркљао сам и рекао:
-Мораћеш са дебелим флахом да спојиш терминал и труп. На обе стране.
-Ма не претеруј! Само ћу да га добро накаким споља и то је то.
-А шта ако будемо једрили у Средоземљу? Нема шансе да издржи. А ако падне јарбол, угасили смо.
Убеђивали смо се још неко време, а онда нас је Зоки позвао на доручак. Кајгана од 15 јаја!
(наставак у следећој глави)
Устао сам око осам тог првог јутра. Скувао сам кафу и полако је испијао у кокпиту. Посматрао сам околину.
Марина је полупразна. Сезона за прелазак Атлантика је прошла. Наш брод је био на дрвеном молу, на супротној страни од каменог мола на коме смо били прошли пут и поред нас је била још само једна једрилица. На њој изгледа као да нема никога.
Кад сам попио кафу, устао сам и прошетао по палуби. Стопало у јапанкама ми је болно запело за нешто. Раскрварио сам палац и опсовао.
Погледао сам доле и нисам могао да верујем шта видим. Тамо где је терминал за бочне припоне зјапила је рупа у палуби!
Лим од 4 милиметара буквално је пукао и то не по споју, него по сред среде!
Погледао сам, испод је био уварен квадратни лим од 10 милиметара дебљине, као ојачање за терминал који држи бочне припоне. И управо је дуж две суседне странице квадрата пукао палубни лим и одигао се око 4-5 сантиметара!
Ово је било неправилно изведено. Вероватно у оскудици времена. Правилно се испод терминала заварује бочна страница налик на троугао, која се протеже од палубе до трупа у дужини од најмање метар са метар! Тако се силе које праве једра под ветром преносе не само на палубу преко терминала, него и на труп.
Досад сам био прилично уверен у добру изведбу и сигурност брода. Па Вук и ја смо већ направили један брод, исти као мој Стил 34. Онда сређивали други, бетонац, знали смо како то иде.
Како је само могао да помисли да је обичан подметач, ма како дебео, могао да буде довољан носач за три бочне припоне, које трпе најјаче силе?
И то на броду тешком скоро 30 тона. То сигурно није било у нацртима за Брус Робертса 54!
Вратио сам се у брод и превио раскрвављене прсте и размишљао како оволика величина није за самоградњу. Брод се показао као лоша једрилица. Управо смо прешли Атлантик у супротном правцу од уобичајеног, против ветра, само на мотор. Нисам чуо, а камоли читао, да је ико нормалан то урадио.
Добро, ми смо морали. И успело је. И брод је све то издржао, чак са лакоћом. Морам да признам.
Али, ја сам једриличар. Нервира ме звук мотора из дана у дан, месецима.
И шта ако се мотор поквари? Нема алтернативе. На једрилици на океану, мотор чак и није алтернатива једрењу.
-Јеби га, био сам у временској стисци – правда се капетан кад сам му показао рупу.
-Шта ћемо са овим? – питам.
-Ништа, заварићу.
-А апарат за варење?
-Имам на броду.
-Стварно?
-Па шта си мислио, да смо аматери! Имам сав алат да ако треба направим још један брод.
Долазе Мики и Зоран, пију кафу и разгледају рупу у палуби. Мики не може да верује да је лим пукао по средини.
-Ослабио га је вар око квадратне подлошке – кажем му.
-Види га стручњак – Вук ме покопава.
-Ти си се показао – узвраћам.
Зграбио ме је у крагну и притегао. Снажан је као бик, бивши џудиста у младости.
Закркљао сам и рекао:
-Мораћеш са дебелим флахом да спојиш терминал и труп. На обе стране.
-Ма не претеруј! Само ћу да га добро накаким споља и то је то.
-А шта ако будемо једрили у Средоземљу? Нема шансе да издржи. А ако падне јарбол, угасили смо.
Убеђивали смо се још неко време, а онда нас је Зоки позвао на доручак. Кајгана од 15 јаја!
(наставак у следећој глави)
