Код куће га је чекала његова верна Фиеста. То је дебела жена. Прави тешкаш. Стотину и десет кила. Застрашена, седи у апартману на двадесет и седмом спрату и крши руке. Чекаће га цео дан и добар део ноћи. Њихов апартман је у озлоглашеном крају. Ноћу, између зградурина одјекује неразговетна хука, прекидана крицима од којих ти се крв леди. Доле на паркингу горе осветничке ватре. Ходником одјекује топот корака. Зидови су танки и подрхтавају од лифта који сумануто јури горе-доле. Фиеста се не усу|ује на улицу. Плаше је црнци, пијани, дрогирани, плаши је мрак, лифт, Сики, вести, висина, непознат нагласак, прљавштина, бубашвабе, Фиеста је стотину килограма страха. Живела је за недељне црквене пикнике Срба у Канади. Тамо седи мирна, као бубица. Пијуцка бело вино и слуша бесмислене разговоре. Поново су сви заједно и страх је ишчилео. После роштиља, када се поспано друштванце разбашкари, а разговор замре, Фиеста је почињала да се мешкољи, високо крижи снажне ноге и повлачи сукњу нагоре. Одједном, пред нама је кипело једро, црвено месо у најлонкама. Нарастало је као тесто. Људи који је нису познавали, посматрали су са страхом шта ће се догодити. Пискавим, хистеричним гласом Фиеста се, већ разголићених, застрашујуће големих бутина, изненада обрушавала на неког од нас. Оптужила би га да је жели за себе, као да не зна да она има свог Питера. -ЕВО МУ! - вриштала је. Устајала је и ударала се шаком по дебелим гузовима. -МОЈА ОБЛА, ВЕЛИКА ГУЗА! -Браво, покажи том покварењаку! Људи су се смејали. Дражили су је немилосрдно. Фиеста је била све луђа. Плакала је и са сузама сливала се јарка, предебело намазана шминка. Изгледало је да је експлозија неминовна. Као на позорници вртела се наоколо и хватала мушкарце за јаја. У потрази за разумевањем... Знао сам то, јер су ме, као новајлију, сместили крај ње. Поскочио сам од запрепашћења када ме је дохватила између ногу. Нисам знао шта следи. Тражио сам одговор на лицима око себе. Та лица су се кривила од смеха. У мене је бесним очима зурила разбарушена жена. Чинило ми се да размазана, црвена уста бљују ватру. Већ сам видео високе, претеће штикле како се забадају у моју гузицу... Пера-Питер се није узнемиравао. Пуштао је да ствари теку својим током. Његова жена је била вашарска лујка и он није имао ништа против. Показао ми је њену собу: плаве, ваздушасте завесе, жути прекривач посут ружама, лако и топло, лажно и припросто, а на кревету, голем и неразумљив, метар и по висок, плишани једнорог. Ружичасти рог је претећи раздирао паучину таме... Била је то соба девојчета од стотину и десет килограма. Залутала је чак овамо, по своје усвојено име које је зазвучало као одјек будуће среће. ФИЕСТА! Име из снова, под којим се прекрстила у англиканској цркви у Торонту...
