Пре неко вече у послузи, пита ме касирка:
-Јесте ли пензионер?
Зашто ме оптужујете? промуцам изненађен и забезекнут.
Откуд то? Зар је могуће да личим на пензионера? Ма сигурно то пита свакога старијег од четрдесет због неких јебених купона!
Тако сам умирио себе.
Јуче сам био да продужим возачку дозволу. Када је најзад дошао ред на мене, после више од сат времена чекања, настаде неки проблем. Јебени компјутер никако да одговори на мој захтев! Мислио сам, готово, долијао сам, провалили су да дугујем порез за држање брода на Сави и Дунаву који не плаћам, јер брод држим на мору већ годинама! И тамо плаћам! За море. То јест, држање. Или плутање, као да је то кривица што брод још није потонуо.
Пошаље ме она са шалтера да седнем док се проблем на реши. Седим као на иглама, а ред буљи у мене.
Мисле, ко зна ко је овај? Кримос? Сигурно и личи на неког таквог. Или бар шверцер или од оних што дугују држави?
Мора да је згрешио чим га је компјутер препознао! Што није мене, него баш њега?
Све такви погледи, али правим се мангуп, читам вести на мом i-phonu.
Најзад ме позове она госпођа. Поче да декламује на сав глас, чули су и они из редова за поштанске послове: компјутер вам не да дозволу на десет година, само до шездесет и пете...
Али то је тек за пар година, браним се ја.
Ништа јој то не значи, запела је да одбрани систем, себе, комјутер, софтвер, као да сам ја крив што имам само пар година до шездесет и пете, а не пуних десет као сав остали, нормалан свет!
После тога морате на лекарски преглед и дозвола ће вам бити издана на период од пет година...
Ако их уопште доживим поред вас, и вашег комјутера, добацим.
Немојте да сте безобразни, покушавам да вам објасним!
Жена се жести, ред је дугачак, крај дана није ни на видику...
Обећавам да ћу дуго да живим, кажем најзад. Они у реду се већ смеју. Може им се, нисам кримос, а ни опасан, како виде.
Само матор...
-Јесте ли пензионер?
Зашто ме оптужујете? промуцам изненађен и забезекнут.
Откуд то? Зар је могуће да личим на пензионера? Ма сигурно то пита свакога старијег од четрдесет због неких јебених купона!
Тако сам умирио себе.
Јуче сам био да продужим возачку дозволу. Када је најзад дошао ред на мене, после више од сат времена чекања, настаде неки проблем. Јебени компјутер никако да одговори на мој захтев! Мислио сам, готово, долијао сам, провалили су да дугујем порез за држање брода на Сави и Дунаву који не плаћам, јер брод држим на мору већ годинама! И тамо плаћам! За море. То јест, држање. Или плутање, као да је то кривица што брод још није потонуо.
Пошаље ме она са шалтера да седнем док се проблем на реши. Седим као на иглама, а ред буљи у мене.
Мисле, ко зна ко је овај? Кримос? Сигурно и личи на неког таквог. Или бар шверцер или од оних што дугују држави?
Мора да је згрешио чим га је компјутер препознао! Што није мене, него баш њега?
Све такви погледи, али правим се мангуп, читам вести на мом i-phonu.
Најзад ме позове она госпођа. Поче да декламује на сав глас, чули су и они из редова за поштанске послове: компјутер вам не да дозволу на десет година, само до шездесет и пете...
Али то је тек за пар година, браним се ја.
Ништа јој то не значи, запела је да одбрани систем, себе, комјутер, софтвер, као да сам ја крив што имам само пар година до шездесет и пете, а не пуних десет као сав остали, нормалан свет!
После тога морате на лекарски преглед и дозвола ће вам бити издана на период од пет година...
Ако их уопште доживим поред вас, и вашег комјутера, добацим.
Немојте да сте безобразни, покушавам да вам објасним!
Жена се жести, ред је дугачак, крај дана није ни на видику...
Обећавам да ћу дуго да живим, кажем најзад. Они у реду се већ смеју. Може им се, нисам кримос, а ни опасан, како виде.
Само матор...
