​Део пута до Мармариса је био миран. Море као уље. Одваљивали смо миље, оне наутичке.
Прошли смо кроз узан пролаз између острва Нимос и Сими. Било ту бриге око стена које су извиривале из мора.
Ипак, незаборавно!
Чинило ти се да си руком могао да дотакнеш стрме стене Симија. А онда се, дубоко у заливу указао истоимени градић, обасјан сунцем. Да није турско-грчке нетрпељивости, свратио бих. Али, градић је имао комплетну полицијско- царинску службу,  а ми нашег Шухруа без пасоша.
Прилаз Мармарису није био ништа мање спектакуларан. Велико острво на сред залива. Куће, плаже, бродови...
А онда Мармарис на обали са брдима у залеђу!
Шухру је сијао. Ближила се крају његова прва морска авантура.
И већ на првом кораку се показало далековидим то што смо га повели. Средио нам је место у градској марини у коју упловљавају само њихови туристички бродови, дрвени гулети. За џабе!
Да будем искрен, нисмо на то рачунали кад смо повели Шухруа. Шухру је био добар тип. Уплашен, пун дивљења, спреман да помаже... То разбија досаду на малом броду док си окружен морем.
Док смо пристајали са крмом према молу, Турци из кафића на обали прискочили су да помогну. Превише њих, столице су падале, пића се проливала. Нигде то више нисам видео. У Грчкој окрећу главу на другу страну. И њихов пас. Надају се да ћеш да оштетиш нешто што ће сурово да ти наплате.
Касно поподне дошли су неки Шухруови познаници и повели нас у кафић на обали. Важне градске фаце, како сам схватио. Глави полицајац, безбедњак, секретар из градске управе... Можда је провера у питању?
 Њих четворица и ниједан није говорио енглески. Мало уз помоћ Шухруа, а још више уз помоћ речи и мимике заосталих из петовековног ропства, некако смо се споразумевали.
Овде се догодио један случај који не заборављам. И увек се насмејем кад га се сетим. Изгледаће да се опет пувам, јеби га, ипак сам ја тај. Учинио сам то.
Приближило се вече и већ смо се поднапили вина, кад из кухиње изађе дебела, млада жена и прође поред нашег стола. Била је баш округла, шира него висока. Моћно је љуљала свим оним месом. У том тренутку за столом је владало затишје. Да ли због ње или  од умора, вина и малорекости, не знам.
Климнух главом на њу осталима за столом и рекох:
-Гумрук Мудурлугу.
Тајац (забринуо сам се, можда сам извалио неку увреду, умем ја то), а онда ерупција најискренијег смеха који сам икад изазвао. (Зато и памтим.)
Тресли су се и сто и њихови трбуси и грла, тресао се цео кафић, док смо Бранко и ја забезекнуто гледали.
Понављали су моје речи. Шта сам то наб'о, ни дан данас не знам. Наслућујем, нешто турско и дебело између мушкарца и жене. Какву нијансу, немам појма.
-Како си се сетио мајку ти твоју – прошапта ми Бранко завидљиво, али и задивљено.
Ни сам то нисам очекивао. Ово је отопило и оно мало леда међу нама непознатима и иновернима. Постали смо пријатељи. Никаква провера више није била потребна.
Млађи безбедњак нам је ујутру бануо и довео у посету своју 18-годишњу ћерку. Шухру није био са нама. Отишао је да обиђе неке познанике.
Мала је била права турска лепотица. И оскудно одевена.
Шта је хтео са њом? Да ли се пувао са ћерком или нам је набацивао? Да ли му је стварно била ћерка?
Нисмо смели ни да помислимо на одговор. Човек је ишао около наоружан.
Смешили смо се ћеркици. Ни она није знала да бекне на енглеском. Показали смо јој на лап-топу слике са путовања. Зурила је у нас задивљено са оним својим бистрим, црним очима.
Кад су најзад отишли, Бранко и ја смо кренули у посету Шваби. Тамо је, у марини, Шваба држао представништво за North sails једра и гомилу половне робе за бродове: винчеве, штопере, јарболе... Све оно што нам је требало.
Тако смо чули још у Београду, али ништа није било сигурно. Код нас Срба, приче и стварност прилично се разликују.
Упознали смо се са Швабом. И његовом спортском женицом. Наше женице су, у тим годинама, дебеле. Намргођене, осорне. Не и ова Швабица.
Имао је гомилу опреме, највише половних једара. Само један јарбол, у ствари два, за кеч. Одговарао је Маглици 3, али је био скуп. 7000. марака. (Била је то 2001.година, евро је дошао нешто касније исте године.)
Ван града су биле још две марине. Обићићемо и њих, сутра.
Ни сутрадан ништа нисмо нашли. Главни су били јарболи. Нико није хтео ни да разговара са нама. Вратили смо се у брод, очајни.
Онда је Шухру ступио на сцену. Отишао је да телефонира. Ускоро се вратио.
-Сутра идемо код рођака моје жене. Он је главни за туризам у овом граду.
Ујутро смо се обријали, опрали изђикљалу, косу обукли најчистија, мада изгужвана, одела. Пошли смо сва тројица.
Примила нас је згодна црнка, а одмах одвела код крупног, дотераног, старијег шмекера.  Елита Мармариса. Канцеларија му је била мало мања од фудбалског терена.
Рекли смо му шта нам треба. Енглески је говорио перфектно. Подигао је слушалицу и позвао некога. Разговор од пола минута. Онда нам се обратио.
Испало је да имају нешто у марини ван града у којој смо били јуче. Да одемо да погледамо...
Био сам скептичан. Јуче ништа нисам видео, иако сам помно загледао.
Поздравили смо шефа туризма и запалили у марину. Шухру је остао са њим. Ипак су рођаци... Преко жене.
У марини су нас одвели некуд иза зграда са канцеларијама. Нисам веровао својим очима! Чак два нова јарбола за мој брод, овде мислим на алуминијумске цеви без терминала, припона... И још једна цев таман за брод Маглицине величине. Тај је био полован и мало оштећен у пети. Ништа што не могу да среде мангупи попут нас.
-Пошто? – упитасмо са зебњом.
Хиљаду марака за мој, хиљаду и по за Бранков!
Узимамо!
Тако смо то решили захваљујући Шухруу.
Моје расположење на броду је било еуфорично. Бранко се умусио, нешто је рачунао, телефонирао, договарао...
Направио је договор. Онај јарбол од хиљаду и по продао је Пери у Београду за 3 хиљаде, а Маглици је купио онај кеч од Швабе! За 6 хиљадарки.
Тако су га та два јарбола коштала 4 и по хиљадарке. А они су били комплетни, све са крстовима, припонама, терминалима... Повољно.
Сад смо сви били у екстази. Чак и Шухру. Пустили смо га да приповеда по граду да нам је био скипер од Измира до Мармариса. Рођаци и пријатељи гледали су га са дивљењем. Био је звезда...
Љуштили смо раки до дубоко у ноћ.
Дан касније нас је напустио. Жена зове... Имаће шта да приповеда на рапорту.
Ноћ пре одласка одвели смо га на вечеру. Растанак је био дирљив. Умало и сузе да падну на турски тепих...
Бранко и ја смо остали још неколико дана. Сачекали да стигне новац од Пере, пазарили још неке делове за брод, он, половна једра, два винча... Ја сам купио  аутоматски пилот на ветар. Windpilot, Stutgart, Germany. 250$.
Назвао сам га Спасоје. Оправдао је то име коју годину касније. На отвореном мору...
Утоварили смо швабина два јарбола. Носили смо их кроз град. Малобројни туристи су се окретали за нама. Турци су прискочили да помогну. Нема шта, домаћински народ!
Онда смо се извезли бродом до те марине ван града и тамо утоварили још два: мој и Перин јарбол. Ту смо преноћили и сутра рано ујутру, пуни елана, кренули за Бар.
Прва станица, нисос Нисирос. Родос у даљини, смо остављали с леве стране.
Месташце Пали на северном делу острва. Заштићена рибарска лучица, округлог облика.
Запањујућа, и пуста лепота ових острваца. И нема шансе да не сретнеш Енглезе, бар једног на сваком од њих и у свако доба године. То им је остало од Дарела и Лоренса.
Малобројни становници су патуљасти, дебели. Одбојни према посетиоцима.
Код  пар њих сам запазио кратку, осушену руку. Инцестуозна дегенерација. А толика лепота око њих! Јебено време испегла и моћније ствари. Жалосно...
Острво је вулканско. Одлучили смо да погледамо тај кратер.
Кренули пешке и одустали. Тај пут је стрм и превише вијуга. Требало је изнајмити скутер, али наступило је време штедње. Истрошили смо се у Мармарису...
Преостало нам је цуцлање једног пива у таверни на обали.
Светао, прозрачан дан. Непрегледно море иза мола. Острва у даљини. Гиали на северу, Астипалиа на западу, Тилос на југу није се видео од вулканске купе.
Плава бесконачност се згрудвала у души... 



​